AUTORKA: Tamara Berger
Apstrakt:
Egipatskog kralja treba posmatrati kao personifikaciju države kojom vlada. Razumevanje najrazličitijih aspekata od privrede, institucija, administrativnog sistema, preko sfere religije, verovanja, umetnosti, do svakodnevnog života je nemoguće bez uvida u samu instituciju vladara, koji je zapravo nosilac svega što je egipatsko. Kralja kao individuu u društvu koja se neizostavno javlja kroz istoriju Egipta je moguće iskoristiti kao odličan referentni sistem za posmatranje promena u društvu na simboličkom i idejnom planu, jer je on element koji doživljava promene kroz vreme, a upravo su te promene u najširem smislu povezane sa novinama u različitim aspektima društva drevnog Egipta.
Ključne reči: Stari Egipat, faraon, kralj, Staro carstvo, Srednje carstvo, Novo carstvo
Percepcija kralja je povezana sa egipatskom mnemoistorijom (vidi Assmann 2017), kao egipatskim kolektivnim i individualnim identitetima. Prateći lik kralja o kome postoji srazmerno veliki broj arheoloških podataka moguće je posrednim putem se približiti i raznim drugim aspektima egipatskog društva.
1. Uloge kralja
Način na koji Egipćani doživljavaju svog vladara se menjao, ali se mogu zapaziti neke načelne uloge koje je kralj imao u manje ili više izmenjenom obliku kroz sve periode. On je, najpre, posrednik između ljudi i bogova, on predstavlja čovečanstvo pred bogovima i bogove pred ljudima (Assmann 2002: 242; Bonheme 2001: 161). Molitva Ramzesa III sačuvana na papirusu Haris (Pap. Harris, 1, 57, 3 i dalje prema: Montet 1979: 184–185) prikazuje neke od uloga kralja:
„[…] ja sam sin vaš kojega ste rukama stvorili. Postavili ste me da budem kralj Život, Zdravlje, Snaga na celoj zemlji. Za mene ste učinili savršenost na ovome svetu. Obavljam zadatak u miru i spokoju… Unapredih svetilišta vaša… Uveo sam za vas nove žrtve božanske povrh onih koje već postojahu. Radio sam za vas u vašim zlatnim kućama u zlatu, srebru, lapis lazuliju i tirkizu […]”
S ulogom posrednika između bogova i ljudi je povezana i kraljeva uloga izvođenja rituala. U teoriji kralj sprovodi dnevne rituale za bogove, kako bi im se dodvorio da oni ne bi napustili njegovu zemlju (Bonheme 2001: 161). U praksi se može govoriti o reprezentativnoj teokratiji, jer kralj zadužuje sveštenike za izvođenje rituala, a on sam prezentuje boga kao njegov sin i njegova slika (Assmann 2002: 300). Sledeća kraljeva uloga je uloga zakonodavca: on vlast sprovodi kroz izdavanje naređenja i donošenje zakona (Bonheme 2001: 162). Uloga kralja kao čuvara granica Egipta se oslanja na ideju čuvara maat, nasuprot haosu koji vlada van granica zemlje. Ne najmanje važna uloga vladara je i uloga stvaraoca: on gradi ili obnavlja izgrađeno time pokazujući svoju sličnost sa bogovima – stvaraocima (kao što je ilustrovano u kratkom odlomku iz vremena Ramzesa III).
Prilikom prinošenja darova izgovarana je formula htp-di-nswt, „dar koji kralj daje”.
To bi značilo da je samo kralj sposoban da komunicira sa bogovima i prinosi im darove, koji se zatim prosleđuju pokojniku ili kralj i bog zajedno prinose dar preminulom (Thompson 2001: 331). Božanstvo koje je imalo istaknutu ulogu u prinošenju žrtve je Anubis, bog šakal i zaštitnik nekropola (Šekst, Uranić 2014: 94).
2. Kralj i zagrobni život
Rani period
Preteče simbola vezanih za kralja se mogu detektovati još u vreme Nakade II (ca 3500–3300 p. n. e.) u grobnici 100 u Hijerakonpolisu, dok iz Nakade IIIa (ca 3200 p. n. e.) potiče grobnica Uj-a u Abidosu koja je takođe važan izvor za proučavanje ranih faza institucije kralja (Baines 2014: 5). Još od Hasehemvija (2. din.) i Peribsena (2. din.) se može govoriti o dugotrajnom prinošenju darova preminulom kralju (Thompson 2001: 332), što govori o važnosti kontinuiteta i postojanju temelja institucije kralja.
Staro kraljevstvo
Kralj predstavlja svetu i moćnu ličnost, čuvara kosmičkog poretka i zakona (Kurt 2004: 145). Kralj je simbolizovao duhovnu dimenziju čitavog društva (Barta 2013: 259). Bilo je dozvoljeno ljubiti zemlju ispred njegovih nogu, dok je posebnu čast predstavljala dozvola da se poljube kraljeva stopala (Kurt 2004: 145). Čak i slučajno dodirivanje kralja je moglo dovesti do kažnjavanja podanika ukoliko to kralj ne bi sprečio.
Pogrebni kompleksi
Na osnovu ostataka pogrebnih objekata sačuvanih iz ovog perioda možemo zaključiti da su shvatanja o zagrobnom životu kralja i njegovih podanika u Starom kraljevstvu bile posve različita. Prema tadašnjim shvatanjima kralj je bio jednak bogovima, on je bio živi bog na zemlji (Ions 1985: 117). Samim tim je i njegov zagrobni život bio različit od zagrobnog života podanika i svake noći je njegov život obnavljan kroz vezu sa Ozirisom (Allen 2006: 9). Život posle smrti kraljevih podanika „na lepom zapadu” je shvatan kao neka vrsta nastavka ovozemaljskog (Altenmüller 2011: 117). Iz tog razloga grobnice podanika, čak i članova elite liče na kuće u selima sa sobama, dvorištima i ulicama među pojedinačnim objektima. Od tinitskog perioda (1. i 2. dinastija) pa do kraja Srednjeg kraljevstva se elita sahranjuje u mastabama, koje se sastoje od podzemnog dela sa sahranom i obeležja sahrane kako bi se pokojniku mogli prineti darovi (vidi: Jánosi 2011). S druge strane, kraljevski pogrebni kompleksi se ne izdvajaju samo po veličini i količini sredstava uloženih u njihovu izgradnju, već i po tome što nemaju puno dodirnih tačaka sa uobičajenom stambenom arhitekturom, već više liče na kraljevske sale za primanje gostiju nego na kuće, a ne treba zaboraviti i da je im pristup u velikoj meri ograničen (Allen 2006: 9). Jedno od osnovnih uporišta na kojima počivaju shvatanja o zagrobnom životu ljudi ovog vremena je viđenje sopstvenog postignuća, vrednosti, pa čak i identiteta kroz odnos sa kraljem. Dakle, kraljevska grobnica predstavlja centralno mesto na nekropoli u toj meri da postoje podaci o podanicima koji nastoje da opravdaju veću udaljenost svoje grobnice od kraljeve (Allen 2006: 13). Osnovne karakteristike percepcije zagrobnog života u Starom kraljevstvu su:
1. Da je grobnica centar egzistancije u zagrobnom životu;
2. Da je kraljevska nekropola grad (njwt) ili selo (sp3t) u kome se živi u zagrobnom životu;
3. Kraljevsko ili božansko davanje legitimiteta kroz hetep-di-nesut formulu;
4. Potreba za kontinuiranim povezivanjem sa kraljem i drugim pokojnicima u zagrobnom životu iskazana kroz jm3h (čast) (Allen 2006: 17).
U 4. dinastiji postoji hramovski kompleks za kult preminulog kralja, a od Userkafa (5. dinastija) lažna vrata postaju glavno mesto za prinošenje darova preminulom kralju (Thompson 2001: 330). Džoserova stepenasta piramida je prvi potpuno artikulisan posmrtni spomenik kroz koji se može posmatrati ideja kraljeve božanske prirode u odnosu na njegov posmrtni kult (Thompson 2001: 332). Iz Starog kraljevstva je sačuvano dvadeset dve kraljevske grobnice u obliku piramide koje su predstavljale izraz kraljevog jedinstvenog mesta u zajednici (Bárta 2013: 262). U 4. dinastiji kraljevske grobnice imaju najveće dimenzije, da bi se od 5. dinastije akcenat prebacio sa veličine na simbolizam pogrebnog kompleksa koji dobija veću površinu dekorisanu reljefima kao i veću površinu rezervisanu za skladišta za robu (koja se pojavljuju za vladavine Khafrea), što je indikacija da je dnevni kult kralja dobio na važnosti (Bárta 2013: 265–266).
Srednje kraljevstvo
Srednje kraljevstvo je vreme promena u shvatanjima o zagrobnom životu i religiji uopšte. Ono što prvo možemo zapaziti je menjanje shvatanja o Ozirisu koji postaje bog nekropola i ima ulogu u legitimizaciji vladara (Шо 2004: 262–263). U ovom periodu se događa tzv. „demokratizacija zagrobnog života”, koja označava pomak od izražene posebnosti vladarskog posmrtnog kulta u odnosu na ne-kraljevske sahrane ka širenju, do tada isključivo kraljevskih privilegija, na sferu zagrobnog života običnih ljudi (Шо 2004: 263). Tendencija preuzimanja delova ceremonije sahranjivanja tipična za kralja kod njegovih podanika se može uočiti još od kraja Starog kraljevstva (Von Falck 2011: 10). Promena je uočljiva i u odnosu prema bogovima: sada im i privatna lica mogu pristupati u ikonografskim predstavama bez posredovanja vladara. Očit primer je i uvođenje prakse dekorisanja kovčega Tekstovima kovčega, koji se prestaju koristiti od momenta kada je počela izrada mumifornih kovčega, nepodesnih za ovakvu vrstu dekoracije (Шо 2004: 263). Još jedna promena je i novo shvatanje da sva lica poseduju ba, a ne samo vladar kao do tada (Шо 2004: 263). Po grobnicama činovnika u prestonici možemo i dalje da pratimo ideju o kraljevskoj grobnici kao centralnom mestu u čijoj se blizini nalaze ove grobnice pre nego na lokalnim manjim grobljima (Шо 2004: 266). Faraon odavno nije nedodirljivo božanstvo u Srednjem kraljevstvu; on postaje ono što novo doba od njega zahteva – ratnik (Uranić 2013: 107).
Novo kraljevstvo
Promene u dekoraciji i izgledu grobnica se dešavaju tokom celog faraonskog Egipta u manjem ili većem intenzitetu i mogu biti povezane sa različitim faktorima. One svakako ne ostaju samo u sferi kraljevskih sahrana, već u različitoj meri utiču i na ne-kraljevske sahrane. Jedan od kanala kojim su ideje mogle putovati u tom smeru su grobnice kraljevskih sinova i kćeri koji su zasebno sahranjeni, pa iz tog razloga bivaju dostupniji pogledima većeg broja ljudi (Allen 2006: 16). Nije posve jasno u kojoj meri su promene nastale kraljevom voljom, a koliko su delo promišljanja sveštenika i važnijih činovnika koji su vladara o tome savetovali (Hornung 2005: 302).
U domenu nekropole se vide promene od 18. dinastije. Dolina kraljeva postaje prostor za sahranjivanje vladara u grobnicama usečenim u stenu, dok se elita sahranjuje u šaht grobnicama, većinom bez kapela. Postepeno dolazi do bogaćenja elite i jačanja administrativnog sistema, što vodi ka većoj količini sredstava i vremena uloženih u njihove grobnice (Шо 2004: 325). Iz pisanih izvora saznajemo o korupciji kao izraženom problemu, o pljačkanju grobnica, što nam ukazuje na smanjivanje snage centralne vlasti (Курт 2004: 223). Pomoću pisanih izvora i podataka sa terena, kao i preko uređenosti sistema sahranjivanja koji je za Egipćane imao važnu ulogu, moguće je pratiti krizu u njihovom društvu. Duž zapadne obale Nila od Karnaka kraljevi su gradili posmrtne hramove gde je njihov kult održavan posle smrti (Thompson 2001: 330).
Od Amenhotepa III je posebno postalo zastupljeno održavanje kulta k3 statue kralja (Thompson 2001: 330). Jedan od najpoznatijih spomenika posvećen kultu živog kralja je hram Ramzesa II u Abu Simbelu. Obožavanje božanskog kralja se nastavlja i posle njegove smrti. U ovom periodu su građeni i „hramovi za milion godina” kao mesta gde je kraljevski kult održavan i pre i posle njegove smrti (Thompson 2001: 330). Kult za preminule kraljeve se nije održavao isključivo u zvaničnim hramovima, a primer je svetilište deifikovanog Amenhotepa I i njegove majke Ahmose Nefertari u Deir el-Medini (Thompson 2001: 330). Oni su poštovani kao osnivači i pokrovitelji grada. Primer za ovu pojavu postoji i iz Srednjeg kraljevstva: rudari na Sinaju su održavali kult Snofrua (Thompson 2001: 330), a u oblasti druge katarakte je poštovan Senurset III. Relativno je velik broj za života deifikovanih kraljeva. Najbolje dokumentovani su Snofru, Senurset III, Amenemhet III, Amenhotep III, Tutankamon, Seti I, Ramzes II, Ramzes III (Thompson 2001: 344). Sem posebnih objekata namenjenih poštovanju kulta kralja, on je poštovan i u hramovima, gde kraljeva statua dobija deo dnevnih darova (Thompson 2001: 334). Ostaci „k3 kapela” u kojima se vidi veza između lokalnih bogova i kralja su pronađeni u Bubastisu, Denderi, Hijerakonpolisu, Abidosu, Tel el-Dabi (Thompson 2001: 334). U Novom kraljevstvu su podizane kapele sa predstavama božanskog rođenja faraona, koje su kasnije prerasle u mamisi – kuće božanskog rođenja (npr. Dendera, hram Hathor).
Pozni period
Vladari u poznom periodu nisu podizali grandiozne spomenike kao pre: sahranjivali su se u kapelama u dvorištima hramova kako bi ukazali na povezanost sa bogovima, a delimično i iz sigurnosnih razloga (Шо 2004: 545). Nedostaju ostaci ovih objekata, ali u rekonstrukciji mogu biti od pomoći Herodotovi opisi, kao i neki raniji slični primeri (Шо 2004: 545). Ovi objekti su se sastojali od nadzemnog dela sa dvostrukim vratima i tremom sa stubovima i podzemnog sa kraljevim sarkofagom (Шо, 2004: 545). Ne-kraljevske sahrane su vršene u grobnicama dizajniranim tako da smanje mogućnost pljačkanja: posle sahrane su punjene peskom (Шо 2004: 566). Odaje za sahranjivanje su bile tek nešto malo veće od samog sarkofaga, a i prilozi su i u kvantitetu i u kvalitetu bili oskudni (Шо 2004: 566). Sačuvan je i priličan broj sahrana najsiromašnijih slojeva, gde su pokojnici umotani u asure od palminog lišća u jednostavnim kovčezima polagani u pesak (Шо 2004: 566).
3. Pisani izvori o kraljevima
Prema Asmanu, postoje dva modela shvatanja prošlosti: istorijski koji je povezan sa samim događajima i mnemoistorijski, koji se odnosi na to kako je događaj zapamćen (Assmann 2017: 4–25). Shvatanje prošlosti u društvu starog Egipta je povezano odnosom prema kralju. Stari Egipćani nisu beležili istorijske događaje na način na koji to čini savremena istoriografija, već su stvarali liste kraljeva. U tom procesu ime ima presudnu važnost kao podatak o jednoj individui i važnije je od komentara i kritika dela koje je osoba počinila (Wilson 1997: 211).
Kamen iz Palerma nudi podatke o kraljevskom ritualnom obilaženju njegove zemlje i podanika svake dve godine, koji se nazivao Šms Hrw ili „Praćenje Horusa” (Baines 2014: 7).
Dva glavna književna žanra u Starom kraljevstvu su autobiografije i tekstovi piramida. Tekstovi piramida su sačuvani od doba Unasa (5. dinastija), a pretpostavlja se da su neki od njih mogli nastati dosta ranije (Burkhard 2011: 131). Njihova uloga je da osiguraju da će se kralj pridružiti bogovima u zagrobnom životu i oni predstavljaju glavni izvor informacija o kraljevskom posmrtnom kultu. Ti tekstovi su magijskog karaktera. Mogu se zapaziti stalne varijacije i nove ideje u njima, koje govore o promenama u shvatanju samog kralja kao entiteta u religioznom smislu (Курт 2004: 143). Sačuvan je i izvestan broj izvora iz kasnijih perioda koji govore o kraljevima iz Starog kraljevstva. Te priče su različitog karaktera: od beleženja mišljenja kasnijih pokolenja o kraljevima starijih epoha do humorističkih i onih koji ukazuju na mane i slabosti kraljeva. Tu svakako ne treba zaboraviti da se čak i oštre reči usmerene na kralja i time njegovo spuštanje na nivo običnih ljudi ne kosi sa vizijom o kralju koju Egipćani imaju. Ona se, prirodno, menjala kroz vreme, pa je u Starom kraljevstvu kralj smatran za jednakog sa bogovima, što se menja već od pete dinastije kada ga počinju percipirati samo kao božijeg sina.
Kao što je već poznato, kraljevi za sobom nisu ostavljali biografije i uopšte spise o svojim individualnim životima, što je usko povezano sa prirodom kralja, o čemu će biti više reči u nastavku. Takva vrsta spisa je obimna kada su ne-kraljevske ličnosti u pitanju, a u slučaju kraljeva je pre izuzetak nego pravilo (Hornung 2005: 296). Primeri su Pouka za Merikarea (10. dinastija) i Pouka Amenemheta I sa početka 12. dinastije (Hornung 2005: 296). Ove pouke su naizgled uputstva koja vladar na prestolu daje svom nasledniku u skladu sa svojim iskustvom koje je stekao u toku vladavine. Moguće ih je posmatrati i kao delo naslednika koji pozivanjem na reči vrlih prethodnika žele da daju poseban legitimitet sopstvenim zamislima koje nastoje da sprovedu u delo kroz politički program. Podaci o kraljevima potiču i iz grobnica ne-kraljevskih individua, konkretno iz pisama kralja upućenih činovnicima ili objavama o kontaktima sa kraljem i slično. U Tel el-Amarni, kao i u hetitskoj prestonici Hatuši postoje sačuvane arhive nekih od tih kraljevskih pisama (Hornung 2005: 296).
Od Srednjeg kraljevstva se može pratiti promena u percepciji kralja, bogova i same individue. Javljaju se novi književni žanrovi a sa njima i tekstovi koji se bave delima ljudskih heroja, stvarajući ideal uspeha, zatim filozofska razmišljanja kao tekstovi sa individualnim pečatom, sa ličnim težnjama, a sve to nasuprot poukama iz šire društvene sfere – poukama o lojalnosti kralju na primer (Loprieno 1996: 508). Zapažena je i anonimnost likova u tekstovima lične prirode koja ima svoju poentu: poistovećivanja celog skupa čitalaca sa dešavanjem u cilju stvaranja vizije kolektivnog iskustva tog dela društva u odnosu na opštiji plan države i poretka u njoj (Loprieno 1996: 539). Pomenuta anonimnost je u suprotnosti sa isticanjem ličnih imena na spomenicima koji treba da ukažu na lična postignuća individue i ona teži stvaranju stanja interakcije između čitalaca i teksta (Loprieno 1996: 542). Promena odnosa prema božanstvima se ogleda u tome što ona više nisu nema za obične ljude, već u tekstovima predstavljaju dinamične pojave i za komunikaciju sa njima više nije potrebno posredovanje kralja u smislu u kome je to ranije bilo uobičajeno. Priroda kralja se može u ovom periodu shvatiti kao bliska prirodi ljudskih heroja, a ne kao polu-božanstva (Loprieno 1996: 551). Po istom principu po kome je bog postao deo individualnog, vladar je postao deo ljudskog sveta (Loprieno 1996: 551). U „Pouci Amenemhata” se vidi kako kralj pripada i sferi bogova i životima svog naroda, sačinjenog od njegovih potčinjenih, koji istovremeno predstavljaju njegovu sliku (Loprieno 1996: 551). Kralj se poistovećuje sa svojim narodom i deli njegovu sudbinu i u tekstovima se čini da nema nameru širenja kraljevske propagande, već pre služi kao model, uzor svom narodu. Ovakva promena shvatanja kralja po osnovnoj ideji liči na promenu percepcije boga u Starom i Novom zavetu: od nedostižnog, strašnog boga pravde do onog koji čuje molitve svojih podanika i šalje im svog sina da bi ih spasio od sopstvenih greha, zbog kojih im u Starom zavetu izbacuje iz raja, šalje potop i slično. Tako je i u staroegipatskim tekstovima uočljiva promena od polubožanskog moćnog vladara koji je nedostupan i suviše moćan da bi čuo nedaće svog naroda, ka mnogo saosećajnijem biću koje pokazuje razumevanje za svoje podanike.
U Srednjem kraljevstvu se zapaža promena u odnosu na Staro kraljevstvo u tom smislu što jača kult novog državnog boga Amon-Rea (Thompson 2001: 333). Veza sa ovim bogom je davala legitimitet kralju, pa se tako posmrtni hram Mentuhotepa I koncentriše na tebansku trijadu – Amuna, Mut i Khonsua (Thompson 2001: 333). Praznik lepe doline, ustanovljen u Srednjem kraljevstvu, imao je funkciju isticanja veze vladara i boga: tada je slika Amuna nošena u barci do kraljevog posmrtnog kompleksa (Thompson 2001: 333).
Od izuzetne važnosti za razumevanje uloge kralja u društvu je Torinski kanon (ca 1200 pre n. e.), papirus koji sadrži više od 300 imena kraljeva. U ovom dokumentu su zabeležene godine vladavina kraljeva i neki značajniji događaji iz perioda njihove vladavine. Na prvi pogled se čini da ovaj pisani izvor osim imena kraljeva grupisanih po dinastijama nudi malo podataka. Ex silentio ipak možemo zaključiti ponešto o načinu percepcije protoka vremena i samog pojma kralja, koji predstavlja stožer na kome počiva uređenost egipatskog društva i čija se dela (makar eksplicitno) ne dovode u pitanje. Slična tendencija se zapaža i na kamenu iz Palerma. Na njemu su kao događaji koji su obeležili određenu godinu valadavine kralja, uglavnom navedeni religijski festivali, izgradnje hramova i slično (Wilson 1997: 211). To vodi ka zaključku da je kralj posmatran prevashodno kroz svoju vezu sa bogovima i njegove osnovne funkcije su bile održavanje maat i stvaralačke aktivnosti. Izvori iz Novog kraljevstva su veoma brojni i iz njih saznajemo dosta o kraljevima – od njihovih odnosa sa drugim državama (npr. pisma iz Amarne), preko političkih događaja u zemlji (npr. pokušaj ubistva Ramzesa III), dvorskih beleški, suđenja… (Курт 2004: 185). „Anali Tutmesa III” su jedini pravi istoriografski tekst, a tiču se događanja tokom pohoda, zabeleženih u hramu u Kranaku (Курт 2004: 184). Kraljevski tekstovi se tiču i događaja u vezi sa porezima, prikupljanjem prihoda, osnivanjem kultova i pohvalama. S obzirom na srazmerno veliki broj pisanih izvora iz ovog perioda, o njemu možemo dosta saznati posredno ili promenom ugla iz kojeg ih posmatramo. Iz njih je moguće crpeti podatke o funkcionisanju društva. Zbog svoje količine i mogućnosti poređenja pisani izvori pružaju mogućnost spoznavanja načina na koji funkcioniše egipatska misao u svakodnevnom životu.
Pisani izvori su odlična polazna točka za rasvetljavanje pitanja za koje ne postoje sačuvani arheološki ostaci. Jedan od primera njihove upotrebe je istraživanje kraljevskih palata Starog kraljevstva. Danas ne raspolažemo ostacima kraljevskih palata iz ovog perioda i jedini izvor podataka o njima je pisana reč. Palate su, prema pisanim izvorima, obuhvatale i hramove dveju boginja usko povezanih sa ideološkom pozadinom kralja – boginje zaštitnice Gornjeg i Donjeg Egipta, Nehbet i Vadžet (Курт 2004: 146). Bez sumnje je palatu činio veliki broj prostorija različite namene, od onih za prijem zvaničnika, do prostorija koje ulaze u sastav domaćinstva, a tu su takođe i vrtovi sa jezerima. U izvesnoj meri problem predstavlja što na ovu temu nemam pisanih beleški koje datiraju iz Starog kraljevstva, već samo reči kasnijih generacija o njima.
U poznom periodu se iz biografskih spisa može zaključiti da je vladar i dalje stožer društva, da uspeh zavisi od veze sa njim i njegove milosti (Шо 2004: 564). Kult mrtvih je u velikoj meri ostao nepromenjen u odnosu na prethodni period. Primetno je da se sada još više briše jaz između vladara i podanika, jer ne-kraljevske osobe često prisvajaju staru kraljevsku pogrebnu literaturu (Шо 2004: 567). Primer su Tekstovi piramida korišćeni u saiskim grobnicama u Sakari.
U ne-kraljevskim tekstovima kraljeva moć je opisana kao dar viših sila, dok se u kraljevskim tekstovima on identifikuje sa bogovima (Silverman 1995: 63). U tekstovima su vladaru pripisivane osobine određenih bogova, pa su čak za posebne delove njegovog tela korišćene analogije sa delovima tela bogova – krila kao Totova, meso Atuma, lice kao Anubisovo, prsti kao Šuovi i sl. (Silverman 1995: 62). Kraljeva sličnost sa bogovima je iskazivana kroz veznik / predlog „mi” u značenju „kao, nalik” (Silverman 1995: 62).
4. Priroda kralja
„Kralj plovi sa veslačima Reove barke, Kralj zapoveda dobro i čini dobro, Jer kralj je veliki bog.”
Tekstovi piramida, bajalica 274
(preuzeto iz Wilkinson, R., The Complete Gods nad Goddesess of Ancient Egypt, The American University in Cairo Press, 2007)
Kao što je već napomenuto, postoje razlike u percipiranju prirode kralja u različitim periodima nastale kao posledica promena u shvatanjima iz oblasti religije. U prve četiri dinastije se može govoriti o direktnoj teokratiji jer je kralj smatran za ovaploćenje boga (Assmann 2002: 300). Nakon toga je moguće pratiti promenu ka ideji o kralju kao sinu Rea (Ions 1985: 117), što je bila titula koju je prvi put uzeo Đedefre (Schmitz 2011: 105). Od Srednjeg kraljevstva se odvaja ideja o kralju kao slici bogova, koji svojim predstavljanjem na način na koji se predstavljaju bogovi želi da istakne sličnost nekih svojih osobina sa osobinama nadnaravnih bića, a ne da pokaže kako je on jednak bogovima u bukvalnom smislu. Kako Beins (Baines) ističe, činjenica da su kraljevi u posebnim okolnostima deifikovani, opovrgava njihovu podrazumevanu istovetnost sa bogovima (Baines 2014: 14). Kraljev umetnik ističe božanski aspekt kraljeve ličnosti, koji predstavlja samo jedan deo, a ne kompletnu kraljevsku ličnost. Terminologija kojom se ističu različiti aspekti kraljeve ličnosti govori u prilog tome: kada se kaže nesut – misli se na božansku moć ovaploćenu u vladaru, dok se rečju hem (veličanstvo) označava individua koja predstavlja inkarnaciju božanske moći (Wilkinson 2007: 56). Ovaj dualizam ne predstavlja logički problem za Egipćane, već objašnjenje prirode kraljavske vlasti kao spone između besmrtnih bogova i običnih ljudi. Vladar, koji poseduje kako ljudske tako i božanske odlike, tvori sliku predstavnika svog naroda pred bogovima i predstavnika bogova pred narodom. Kralj je poiman kao posebna, nesvakidašnja individua, a njegova naročita uloga je dolazila do izražaja prilikom verskih rituala, jer tada kao vrhovni sveštenik direktno, bez posrednika komunicira sa bogovima i predstavlja metaforu celog svog naroda. Neki kraljevi su deifikovani zbog svojih posebnih postignuća. Podaci na tu temu potiču primera radi iz Novog kraljevstva, iz primera Amenofisa III koji je pred kraj vladavine počeo da se povezuje sa nekim od najvažnijih božanstava – sa Atonom i Re-Harahteom (Wilkinson 2007: 57). Amenofis III se od tog vremena predstavlja sa sunčevim i mesečevim diskom, bradom povijenom na kraju i Amonovim rogovima, što su sve ikonografski detalji vezani za predstave bogova (Wilkinson 2007: 57). Postoji, međutim, mišljenje da se predstave na kojima se kralj pojavljuje kao božanstvo i na kojima jedna njegova predstava nudi darove drugoj (npr. Amenofis III u svom hramu u Solebu ili Hatšepsut u Karnaku) mogu protumačiti kao dokaz u prilog shvatanju da kralj koji je deifikovan za života može da daje darove svom božanskom aspektu u svetu bogova (Wilkinson 2007: 59). Ovom pitanju možemo pristupiti imajući na umu važnost kraljevske ikonografije koja stoji u vezi sa kraljevskom ideologijom. Indikativno je da se ovakve predstave ne javljaju u velikom broju slučajeva. Vladarska ideologija se menja kroz vreme. Ovakve slučajeve moguće je pripisati trenutnim okolnostima na vladarskoj sceni, koji su u sprezi sa ličnošću određenog kralja, a ne kao njegovu deifikaciju u današnjem smislu reči. S druge strane, možda ima osnova da smatramo da vladar prinosi darove svojoj slici koja predstavlja ideju božanskog kralja u univerzalnom smislu, koji je prikazan kao trenutno vladajući kralj iz razloga što svaki individualni vladar predstavlja zemaljsku inkarnaciju ideje o kralju. Dakle, objašnjenje možda ne mora da bude da kralj prinosi darove svojoj božanskoj slici, božanskom delu svoje ličnosti, već da pokazuje poštovanje prema samom skupu ideja koje tvore složen pojam egipatskog kralja. Čini se da je ovo u velikoj meri povezano sa pitanjem božanske prirode kralja, jer kralj nije doživljavan kao božanstvo u pravom smislu reči, već pre kao osoba u kojoj je ovaploćena božanska moć (Wilkinson 2007: 55), koja ne podrazumeva svemoćnost kao odliku bogova, već preuzimanje nekih osobina i stvaranje posebne ideje o kralju, koji ne pripada ni grupi bogova, niti svojih podanika, već čini sasvim poseban entitet. Zato treba ostaviti mogućnost da kralj prinoseći darove svojoj slici zapravo poštuje samu instituciju kraljevanja, kao posebnu i kontinuiranu pojavu, a ne svoj božanski aspekt, jer je on upravo to: samo aspekt njegove ličnosti koji bez ostalih ne bi imao ni približno isti značaj za stvaranje složene ideje o kralju.
Pitanje božanske prirode kralja je poprilično kompleksno i teško razumljivo sa savremene tačke gledišta, a takođe i zajednicama koje su sa egipatskom zaostavštinom dolazile u kontakt do našeg vremena. Dosadašnji pristupi problemu nisu uvek bili najbolji mogući, odnosno samo su deo rešenja. Običan književni tekst iz našeg vremena nikada ne može da bude potpuno isti za pisca i njegove čitaoce: iz sadejstva teksta i čitaočevog iskustva nastaje uvek novo čitanje (recepcija) teksta. Ako smo uzeli primer pisca iz našeg vremena, sa čijim smo najopštijim momentima u iskustvu upoznati, a ipak ne možemo nikada u potpunosti gledati istim očima na njegovo delo, zamislimo onda koliko smo daleko od suštine jednog nimalo jednostavnog problema iz konteksta civilizacije koja je od nas udaljena istorijski, geografski, socijalno, ideološki i u mnogim drugim aspektima. Zato kod ovako složenog pitanja od pomoći može biti analiza načina na koje su istraživači i „drugi” u istoriji pristupali ovom problemu, te kakve su recepcije u tim procesima nastale (up. Berger 2020). Ovakav pristup podrazumeva dosta truda, ali i da može da se pokaže korisnim u rešavanju problema koji su deo sveta ideja koji nam, s obzirom na kulturni i vremenski jaz, uvek ostaje u nekoj meri nedostižan za razumevanje. Možda je suviše smelo dovoditi u vezu ovakvo tumačenje sa opštijim planom kada govorimo o umetnosti, ali ipak možemo reći da se portreti kraljeva danas više ne shvataju kao verne predstave stvarnog izgleda pojedinih individua, već, čak i u promenjenim kanonima (kraj 12. dinastije na primer) koji deluju „realističnije”, shvatanje samog pojma kralja je promenjeno (Hornung, 2005: 295). Sledeći tu logiku, ako su kraljevske statue otelotvorenje trenutnih shvatanja i vizije institucije kralja, zašto to isto ne bi bio slučaj i sa predstavama kralja u činu darivanja svoje slike, tj. generalne slike o egipatskom vladaru?
Još jedan argument ovakvom viđenju, zapravo njegova potpora, može se posmatrati kroz odnos ka kraljevom ka. Kraljev ka je besmrtni, božanski entit koji se ponovo rađa sa svakim novim kraljem. Kraljevski ka je, dakle, vanvremenska sila koju svaki individualni kralj poseduje za života, kao njen trenutni nosilac, koji zapravo predstavlja samo jednu tačku u dugom nizu vladara koji u sebi tvore ideju o kraljevskom ka od početaka egipatske istorije (Bell 1985: 258). Prilikom krunisanja se događa prelaz od smrtne individue ka besmrtnom ka. Ovo pitanje se može posmatrati u vezi sa hramom u Luksoru (kraj 18. do rane 19. dinastije), u kome su kolosalne statue deifikovanog Ramzesa II protumačene kao ka-statue (Bell 1985: 259). Luksorski hram je zapravo kultno mesto živog kralja: kralj dobija aspekt zajednički svim vladarima Egipta, dok se ka preminulog kralja poštuje u posebnim hramovima (Bell 1985: 280). Ova osnovna ideja proklamovana u hramu u Luksoru se vidi i u načinu na koji su beležena imena kraljeva: ka ime koje stoji uz titule Sin Rea i Kralj Gornjeg i Donjeg Egipta nisu u okviru kartuše, jer na taj način hram postaje mesto poštovanja bilo kog pojedinačnog i istovremeno svih egipatskih monarha (Bell 1985: 280). Ideja kraljevskog ka predstavlja simbol legitimiteta vladara, koji se pokazuje kroz božansko rođenje, priznavanje od strane Amon-Rea, krunisanje i objavljivanje ka imena (Bell 1985: 289). Činjenica da kralj uzima novo ime prilikom svečanosti označava figurativno novi početak i ideju obnavljanja kraljevske vlasti, a takođe, s obzirom na važnost imena u Egiptu, možemo govoriti i o tome da kralj novim imenom dobija novi identitet, odnosno novi aspekt kraljevskog ka (Bell 1985: 289). Ovakav pristup je od pomoći u shvatanju problematike perioda Amarne: Ehnaton, naime, menja koncept kralja i napušta univerzalnu ideju o kraljevskoj vlasti na račun veće individualnosti ovaploćene u monarhu kao otelotvorenju boga na zemlji. Kod njega ne postoji razlika između kraljevog ka i individue vladara, već su oni jedna ista stvar (Bell 1985: 291). U ikonografiji su ovnujski rogovi na kraljevoj glavi povezani sa njihovom deifikacijom i upućuju na određeni aspekt njihovog kraljevskog ka (Bell 1985: 269). U scenama u kojima se pojavljuje božanstvo koje grli vladara opet možemo prepoznati simbol zaštite ka, u vidu pruženih ruku (Bell 1985: 272). Hram u Luksoru je samo jedan od mnogih hramova podignutih u čast vladarevog ka. U Karnaku se vidi njegova veza sa Amon-Reom, predstavljenim u vidu uha koje simbolizuje kraljevo slušanje molitvi vernika upućenih bogovima (Курт 2004: 214). Uporedo sa isticanjem kraljevskog ka se vidi važnost aspekta kraljeve ličnosti kao branioca zemlje od neprijatelja. Prozor za pojavljivanje na palati je bio okružen scenama pobede nad neprijateljima, a kralj je kroz glavni deo palate hodao po predstavama zarobljenika (Курт 2004: 212).
5. Ženski vladari
U istoriji faraonskog Egipta nije zabeležen primer ni jednog faraona koji nije bio oženjen, jer je kraljevska supruga predstavljala važan faktor za kraljevsku porodicu. Termin kojim se označavala kraljica je hemet-nesw (kraljeva žena), čime se ističe njena zavisnost od kralja (Sabbahy 2013: 5705). Kraljice su na sebe preuzimale aspekte ženskih božanstava pri izvođenju rituala, na sličan način na koji su kraljevi u sebi ovaploćivali karakteristike muških božanstava.
Međutim, poznati su i primeri ženskih osoba koje su imale vlast, preuzevši ulogu faraona. Žene su vladale kao regenti svojih mladih sinova, kao i u slučaju da nije bilo muških naslednika vlasti (Sabbahy 2013: 5707). Sigurno potvrđeni primeri su Nefrusobek (12. din.), Hatšepsut (18. din.), Tausret (19. din.), Kleopatra (Ptolomejski period), mada ima i slučajeva koji bi se ovom spisku mogli pridodati, ali su nedovoljno jasni (Hornung, 2005: 304). Vladarke su uzimale ženska imena u svojim kraljevskim titulaturama, a predstavljale su se sa insignijama i po kanonu muških vladara, što je potpuno u skladu sa načinom percepcije faraona. Iako žena, Nefrusobek je, primera radi, na statui od crvenog kvarcita predstavljena sa muškim kiltom i nemes maramom u muškoj pozi (Tyldesley 2006: 75). Hatšepsut je preuzela sve titule rezervisane za kralja osim titule „snažnog bika”, a u natpisima se o njoj nekad govori bez gramatičkog nastavka za ženski rod, tj. u muškom rodu. Iz ovoga možemo zaključiti da je sigurno da predstave vladara ne pretenduju na verno prenošenje izgleda individua na vlasti, već idu u prilog ideji o snažnom, nepobedivom vođi, osnaženom vizijom o vladaru kao instituciji koja je neupitna, vanvremenska. Pitanje ženskih vladara je usko povezano i sa pojmom savladarstva.
Posebno pitanje koje treba postaviti je koliko je tumačenje sa tačke gledišta savremenih istraživača podudarno sa idejama starih Egipćana, jer se naše poimanje rodnih uloga sasvim sigurno razlikuje od staroegipatskih. Hatšepsut se, primera radi, u modernoj terminologiji može obeležiti kao cross-dresser ili kao androgini hibrid u ikonografiji (Dodson 2019: 44).
6. Kraljevski simboli
U skladu sa kraljevom jedinstvenošću u društvu je i njegova odeća, čija je simbolika ukazivala na njegov specijalan položaj. Kralj se nikada nije prikazivao gologlav, a najjednostavnije što je mogao nositi na glavi je bila perika sa dijademom koja se vezivala na potiljku (Montet 1979: 189). Svakako najpoznatiji simboli kraljevske odeće su krune. Dvojna kruna (sekhemty) je bila sačinjena od Bele (hedjet) krune Gornjeg Egipta i Crvene (deshret) krune Donjeg Egipta. Uz dvojnu krunu treba pomenuti i plavu kepreš krunu, simbol legitimnog nasleđivanja koja se javlja za vladavine Amenhotepa II, u Novom kraljevstvu (Leprohon 2000: 275). Ne treba zaboraviti i atef krunu koja se sastojala od gornjoegipatske krune sa dodacima pera i dva ovnujska roga (Montet 1979: 190).
Važan simbol kralja je i lažna brada, kao i pregača koja je u raznim oblicima bila deo nošnje svih slojeva društva (Montet 1979: 190). Javlja se i lažni bivolji rep sa zadnje strane kilta, koji se kao simbol pojavljuje još na Narmerovoj paleti.
Was žezlo je na gornjem kraju imalo glavu životinje slične psu, dok se na donjem delu štap razdvaja na dva kraka. Heka ili pastirski štap i kratka drška sa zakačenim konopcima na kojima su prele su poznati simboli kralja (Leprohon 2000: 276).
Kralj je nosio i različite ogrlice od plemenitih materijala, od kojih su neke težile i po više kilograma, a takođe i grivne za ruke i noge (Montet 1979: 191).
Još od ranodinastičkog perioda kraljevo posebno mesto u društvu se na likovnim predstavama ističe pomoću serekha,koji je stilizovan prikaz fasade palate sa nišama, na čijem vrhu stoji Horus (Teeter 2011: 232). Ovakve kamene niše se javljaju u ranoj arhitekturi Egipta i Mesopotamije (Šekst, Uranić 2014: 88). Od sereha je poznatija kartuša koja predstavlja zaštitu kraljevog imena u vidu kanapa koji okružuje ime i koji sme da koristi isključivo kralj. Ime „kartuša” je francuskog porekla, od reči cartouche,što znači „kutija za metke” – na koju je oblikom podsetila francuske vojnike (Šekst, Uranić 2014: 88).
BIBLIOGRAFIJA
Allen, James P. 2000. Middle Egyptian: An Introduction to the Language and Culture of Hieroglyphs, 21–22, 64–66. Cambridge: Cambridge University Press.
2006. Some aspects of non-royal afterlife in the old Kingdom, Pp. 9–17, ed. by Miroslav Bárta. In: The Old Kingdom art and archaeology, Proceedings of the Conference held in Prague May 31-Jun 4., Czech Institute of Egyptology, Faculty of Arts, Charles University in Prague.
Alltenmüller, Hartwig. 2011. „Himmelsaufstieg und `Schöner Westen`”, Pp. 113–119. In: Giza. Am Fuß der großen Pyramiden. München: Hirmer Verlag.
Assmann, Jan. 2002. The mind of Egypt: history and meaning in the time of the Pharaohs. New York: Metropolitan Books.
2017. “Egyptian Mysteries and Secret Societies in the Age of Enlightenment. A ‘mnemo-historical’ study”, Aegyptiaca 1 (2017): 4–25.
Baines, John. 2014. „Ancient Egyptian kingship”, in Annuaire de l’École pratique des hautes études (EPHE), Section des sciences religieuses, 121.
Pristupljeno 19. maja 2021. URL : http://journals.openedition.org/asr/1226.
Bárta, Miroslav. 2013. „Egyptian Kingship during the Old Kingdom”, Pp. 257–283. In: Experiencing power, generating authority. Cosmos, Politics, and the Ideology of Kingship in Ancient Egypt and Mesopotamia, ed. by Jane A. Hill, Philip Jones, and Antonio J. Morales. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
Bell, Lanny. 1985. Luxor Temple and the Cult of Royal Ka, Pp. 251–294. In: Journal of Near Eastern Studies, Vol. 44. Chicago: University of Chicago Press.
Berger, Tamara. 2020. “Mnemohistories and Receptions of ancient Egypt in Serbia”. In: Aegyptiaca 5 (2020): 345–379.
Bonheme, M. 2001. Royal Roles, Pp. 159–163, Ed. Donald B. Redford, In: The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt 3. Oxford: Oxford University Press.
Burkhard, Günter. 2011. „Die schriftlische Hinterlassenschaft des alten Reiches”, Pp. 128–133. In: Giza. Am Fuß der großen Pyramiden. München: Hirmer Verlag.
Dieter, Arnold et al. 2005. Temples of Ancient Egypt, Pp. 34–36, ed. by Byron Shafer. Ithaca, New York: Cornell University Press.
Dobson, Eleanor. 2019. “Cross-Dressing Scholars and Mummies in Drag: Egyptology and Queer Identity”, Pp. 33–54. In: Aegyptiaca 4.
Ions, Veronica. 1985. Egipatska mitologija. Opatija: Otoakar Keršovani.
Jánosi, Peter. 2011. “Mastabas – die Gräber der Elite”, 75–79. In: Giza. Am Fuß der großen Pyramiden. München: Hirmer Verlag.
Hawass, Zahi. 1995. The Discovery of the Pyramidion of the Satelite Piramid of Kufu, ed. Charles C. Van Siclen, In: Varia Aegiptiaca 10/2-3, San Antonio, Texas.
Хорнунг, Ерик. 2005. „Фараон”. У: Ликови старог Египта, ed. by Серђо Донадони. Београд: Clio.
Курт, Амели. 2004. Стари исток од 3000. до 330. године п. н. е., ed. by Небојша Јовановић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Leprohon, Ronald J. 2000. “Royal Ideology and State Administration in Pharaonic Egypt”. In: Civilisations of the Ancient Near East, Vol. I and II, Pp. 275–276, ed. by Jack M. Sasson, Hendrickson Publishers.
Loprieno, Antonio. 1996. “Loyality to the King, to God, to oneself”, Pp. 533–552. In: Studies in Honor of William Kelly Simpson, Vol. 2, ed. by Peter Der Manuelian and Rita E. Freed. Boston: Museum of Fine Arts Boston.
Montet, Pierre. 1979. Egipat u doba Ramzesa. Zagreb: Itro „Naprijed”.
Murnane, William J. 1982. „Opetfest”, Pp. 574–579. In: Lexikon der Ägyptologie 4, ed. by W. Helck, Wiesbaden: Harrassowitz.
Silverman, David P. 1995. “The Nature of Egyptian Kingship”, Pp. 49–87. In: Ancient Egyptian Kingship, Edts. David O’Connor and David P. Silverman. Leiden: Brill.
Teeter, Emily. 2011. “Before the Pyramids. The Origins of Egyptian Civilisation”. In: Oriental Institute Museum Publications 33, ed. by Emily Teeter. Chicago: Oriental Institute.
Thompson, Sara. 2000. “Royal Cults”, Pp. 329–332. In: The Oxford Enciclopedia of Ancient Egypt, Vol. 1, Ed. Donald B. Redford. Oxford: Oxford University Press.
Tyldesley, Joyce. 2006. The Complete Queens of Egypt, from Early Dinastic times to the Death of Cleopatr. London: Thames & Hudson.
Sabbahy, Lisa. 2013. “Queens, Pharaonic Egypt”, Pp. 5705–5709. In: Encyclopedia of Ancient History. Hoboken: Wiley-Blackwell.
Schmitz, Bettina. 2011. “Der König und seine Beamten – zu Staat und Verwaltung im Alten Reich”, Pp. 105–111. In: Giza. Am Fuß der großen Pyramiden. München: Hirmer Verlag.
Шо, Иaн et al. 2004. Оксфордска историја старог Египта,ed. by Иан Шо. Београд: Clio.
Šekrst Kristina, Igor Uranić. 2014. Staroegipatski jezik. Gramatika, pismo i lingvistički uvod. Zagreb: Školska knjiga, d. d.
Uranić, Igor. 2013. Život Egipćana. Zagreb: Arheološki muzej u Zagrebu.
Von Falck, Martin. 2011. “Horus und Heiland. Die Religion im Alten Ägypten”, Pp. 8–19. In: Das Leben am Nil und der Altag im Alten Ägypten, ed. by Martin von Falck, Katja Lembke, Britta Rabe. Darmstadt/ Meinz: Verlag Philipp von Zabern.
Wilkinson, Richard H. 2007. The Complete Gods nad Goddesess of Ancient Egypt. London: Thames & Hudson.
Wilson, Hilary. 1999. Pepole of the Pharaohs – from Peasant to Courtier. London: Brockhampton Press.
1 Kako je definiše Jan Asman (vidi npr. Assmann 2017).
