Даме и господо,
Уважени домаћини, уважени гости,
Радосна је и пуна части за мене ова прилика да кажем гдекоју реч, на дану обележавања деведесет пет година Архива Војводине, да директору (и свим запосленима) честитам овај вредни јубилеј, и да бацим поглед на књигу посвећену др Димитрију Кириловићу, неуморном архивисти, библиотекару и научном раднику, првом управнику Државне архиве у Новом Саду, која је основана 1926. године, одлуком Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У свету, у којем ветар, олујни, замеће трагове, Очеве, ништећ дах живота вечног, савремени човек се, удова, расутих, с погледом мутним, што се, уокруг, пружа, премеће као зрно у решету. У загрљају савремене ђаволијаде, кад плачу и море и ваздух, и сунце и месец, и планине и брегови, у којем се разум повукао у своје склониште, а царују развраћени у души, веома је важно обасјати лице човека као што је др Димитрије Кириловић, духовно и морално одговорног човека, који је прешао границе чулног (материјалног) света, оверавајући да нисмо странци и дошљаци, већ суграђани и своји Оцу, нашем. Као што је семенка јабуке основ за дрво јабуке, а не храста или јасена, тако је и свака људска индивидуалност посебна, стога и неизмењива, у својој суштини. А посебан је, свакако, био кир Мита, како га је ословљавао уредник Заставе и архивар Рукописног одељења Матице српске Трива Милитар. Он је, рекло би се, на време прибавио уље за своје светиљке (и за светиљке властитог народа), да би, кад настане тама, могао, и он и његов народ, проћи кроз таму најкрајњу, сагласно речи јеванђеоској –
И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1 и 5).
Из вредне књиге Љубице Будаћ, непоништивог сведочанства о човеку који се није штедео, копајући у запуштеном виногорју властитога народа, и као архивар, и као један од кључних људи Друштва за Српско народно позориште и Историјског друштва у Новом Саду, и као библиотекар, шеф одсека за стару књигу и музејски примерак у Библиотеци Матице српске, израста фигура ненаметљивог и тихог човека, који се, пливајући овоземаљским морем, докопао обале.
Ауторка ове књиге, засенчујући живот и дело др Димитрија Кириловића, следила је путању његовог веродостојног послања, не читајући, не прикупљајући и не тумачећи само очима, већ и срцем и душом, баш као и сам предмет њене пажње. Из ове књиге он израста, посредовано, низовима чињеница и аргумената, као један од оних јаких који је носио немоћи слабих, сведочећи да је унутра, у нама, наша отаџбина – и ако је тамо не нађемо нећемо је нигде наћи. И да препород и обнова једног народа, након његовог пустошења, почиње ослањањем на прошлост, ако је доиста, волимо. Као што и звезде, сведоци нежни, са свода небескога, светло од таме деле, тако и тихи архиварски вез, отварајући прозорчиће кроз које се пробија светло предањске свести, и утемељује лековита култура сећања, снажи свако колено клонуло. Није без разлога речено да се у једном народу, на основу мере посвећености деце његове, истински оцењује која су благословена, а која проклета колена. И у којој се мери индивидуа, човек, пројављује као дете Божје, као заједничар природе Божје, а не као власник плитког самољубља.
Нећете замерити ако своја расветљивачка светла усмерим, на трен, на онај део Кириловићеве бразде који је, данас и овде, припао мени – као обавеза, више свега као част. Пишући, наиме, 1931. године, поводом седамдесетогодишњице, књигу о Српском народном позоришту, он је, као мото, понудио јединствене речи –
Такву установу није створила ниједна друга народносна мањина: ни Немци, ни Румуни, ни Словаци, ни Русини. Нису имали такву установу ни Срби из других поробљених покрајина: из Босне и Херцеговине, Далмације и Турске. Иако самом себи остављени, поред виднога успеха на другим пољима, војвођански Срби су показали своју способност за велике подвиге народне одбране и на пољу позоришне уметности.
Осим тога др Димитрије Кириловић је, поткрај свога живота, своју професионалну каријеру везао за Библиотеку Матице српске, у време управљања Младена Лесковца, и аутор је Каталога Библиотеке Матице српске 1, српске књиге 1497-1847, у којем је дат попис србуља и свих српских књига до 1847, које су се налазиле у библиотеци. У запису, у Летопису Матице српске, он указује на практичну димензију каталога – да ће он користити научним радницима, библиографима и библиофилима у прикупљању података о многим делима које поседује Матица а до којих је иначе тешко доћи. После је дошла и друга свеска каталога, као прве публикације те врсте, коју је, након Другог светског рата, обзнанила једна библиотека у Југославији.
Институција као што је ова, књига као што је посвећени рад Љубице Бараћ о др Димитрију Кириловићу, помажу нам да, иако заслепљени светлима надувеног и среброљубивог царства кнеза овога света, будемо своји на своме, да знамо да се дланом не може зауставити ток реке. На самом крају, честитајући, још једаред, дан Архива, и захваљујући госпођи Љубици Будаћ на дивном дару српској архивистици и култури, дозволите да вам пожелим много смирења, јер оно побеђује и људе, и звери, и демоне. И да вас Отац, наш, у свету који оверава, нажалост, да је црно бело, а мочвара дивна башта, чува, укрепи и огради од сваког зла.
П.С.
Да ништа није случајно под капом небеском, односно, да без воље Очеве ни врабац с гране не може да слети, сведочи и овај податак – др Димитрије Кириловић је седмо дете Евице и Јефте Кириловића, а о њему је, и књизи о њему, данас и овде, сићушно, недостојно и неуко, сводило утиске седмо дете Зорке и Андрије Радуловића, уз надање да није сведочило у оковима који су га вукли надоле.
Селимир Радуловић
Управник Библиотеке Матице српске
