AУТОР: Jason Mac Carthy
„Свети Патрик, син Калпурнов” – стоји у књизи из Лисмора, драгоценом средњовековном ирском рукопису – „бисер је и драги камен, предводник апостола западног света, крститељ и отац верујућег народа у Ирској”. O светитељу који се поштује као апостол Ирске остало је мало историјских сведочанстава, мада су сачуване многе легенде које окружују његову личност. Једини писани споменици који су признати као аутентични су Исповест (његова својеврсна аутобиографија) и Посланица СветогПатрика упућена нортамбријском вођи по имену Коротикус (Coroticus).
Према овим изворима, Патрик (око 385 – око 461),1 будући ирски апостол и чудотворац, потицао је из римске провинције Британије. Рођен је на северозападу провинције, могуће на територији савремене Камбрије, у месташцу Банавем Табурнија, које данас није могуће идентификовати. Патрик је био британског, тј. келтско-римског порекла, син угледног хришћанина, досељеника из Рима који се звао Калпурније. Његов деда служио је као свештеник, а отац као ђакон. Римско име Патрик (тј. Патрикије или Патриције) означава „племенити”, „благородни”. Будући светитељ стекао је широко образовање, али хришћанска наука дечака није интересовала. Када је навршио шеснаест година, дом његовог оца опљачкали су ирски пирати, који су младића одвели у Ирску и продали га у робље у округу Антрим. Током шест година Свети Патрик је био роб, служећи своме господару као пастир.
Хришћанство је у Ирској постојало и пре мисије Св. Патрика, иако није било раширено нити утврђено. Монаси са острва Витхорн, из манастира Бели Дом који је основао Свети Нинијан, долазили су да проповедају у Ирској, углавном на северу земље. Тако постоји предање да је Светог Патрика крстио Свети Каранок, ученик и наследник Светог Нинијана на месту витхорнског игумана. Ипак, Ирска је, у време Патриковог првог боравка у њој, углавном још била паганска земља.
Општење са људима исте вере, као и страдања која је доживео, утврдили су веру будућег светитеља. Патрик се много молио, тражећи помоћ од Господа. Једанпут, док је чувао овце, јавио му се Анђео и упутио га на барку везану на дну литице. Светитељ ју је пронашао, ускочио у њу и отиснуо се. Недуго потом нашао се у ненасељеној земљи, могуће Бретањи, где умало није умро од глади. Тек после неколико година и многих претрпљених невоља Свети Патрик се вратио кући у Британију. У домовини се неколико година обучавао намеравајући да постане свештеник, али му се опет јавио Анђео и рекао да је Господу угодно да се врати у земљу у којој је дуго чамио у ропству, Ирску, и постане њен духовни просветитељ.
Надахнут виђењем Патрик је решио да остатак живота посвети служењу Богу. Најпре је отишао у Галију, како би добио даље образовање и припремио се за мисију. Школовао се у славним манастирима Св. Мартина Турског и Св. Германа Оксерског.
Задржао се и у Леринском манастиру на истоименом острву (у Прованси, недалеко од данашњег Кана на Азурној обали). Овај манастир био је основан под утицајем великих египатских отаца-пустињака. Лерински манастир био је у оно време прослављено средиште православља у западној Европи, где су монаси живели према типику оца пустињског монаштва Св. Антонија Великог, сваки у својој келији. У овом манастиру Свети Патрик је провео девет година изучавајући богословље, право и Свето писмо. Кроз узани прозор своје монашке келије посматрао је бескрајну пучину Средоземног мора. Баш као и Свети Сава.
Године 432. Свети Патрик је узео са собом дванаест сапутника и отпутовао је на „Смарагдно острво”, како је Ирска од старина називана због лепоте своје природе. Искрцао се у Саболу недалеко од Виклоуа. Обилазио је земљу, проповедао, поучавао, крштавао, подизао цркве и оснивао манастире, просвећивао племенске вође и бардове, келтске народне песнике и певаче (бардови су Ирцима, и другим келтским народима, исто што и гуслари Србима). Проповед Светог Патрика пагански кнежеви и друиди, жречеви старих Келта, дочекивали су крајње непријатељски. Светитељ је претрпео многа гоњења и муке од стране незнабожаца. Једном су друиди поставили замку за њега и његове ученике, али по молитвама Светог Патрика непријатељи их нису приметили, него су видели само јелене који су туда пролазили.
Када се претходница Брита искрцала у Ирској да би је покорила, Свети Патрик је својим смирењем помоћу надахнуте проповеди убедио ратнике да се у миру врате кућама. Овде можемо да се присетимо сличних миротворачких настојања Св. Саве, када је реч о грађанском рату између његове браће, о претњи од стране Бугара и касније Угара.
Захваљујући примеру праведног живота, благодатној речи и многобројним чудесима које је Свети Патрик учинио, до потпуног преобраћења Ирске у хришћанство дошло је прилично брзо. Зна се да је након седам година непрестаних мисионарских путовања по Ирској Свети Патрик провео читав Велики пост у молитви на гори у грофовији Мејо – данас је то место познато као Кроа Патрик. У својим проповедима је разобличавао незнабоштво, ропство, идолопоклонство (култ Сунца на пример). Свети мисионар је крстио у православној вери хиљаде Ираца. Проповедајући Јеванђеље, доносио је ученост у Ирску. Христијанизација земље, коју је започео Свети Патрик са својим многобројним ученицима, дотакла је све друштвене слојеве.
Центар хришћанског живота постао је град Арма(х), који је до VIII века израстао у духовну престоницу Ирске. Ту је светитељ основао манастир и успоставио епископску катедру.
Свети Патрик је с поносом говорио о својим „монасима и девственицама у Христу”. У Исповести он вели: „Никад пре они нису знали Бога, нити ишта друго сем да служе идолима и нечистим стварима. А сада су постали народ Господњи и називају се децом Божијом. Синови и ћерке ирских вођа постају монаси и девственице у Христу”. Тако су се у Ирској постепено утврђивали монашки живот, духовно руковођење стараца, образовање и ученост. Благодарећи Светом Патрику и његовим духовним наследницима, за Ирску је почео да се везује назив „Острво светих и учених”.
На врху горе Ејл Св. Патрик се под отвореним небом смирено обратио Богу са три молбе за Ирце: прва његова молба састојала се у томе да се сваки Ирац покаје, макар и пред крај свога живота; друга, да их туђинци никада не истребе; и трећа – да нико од Ираца не доживи Суд Божији, него да оконча живот седам година пре тог дана.
Патрик је благословио народ Ирске на том брду, на које се попео како би се помолио за њих и видео плодове својих напора учињених у њихову корист. А онда су око њега слетеле безбројне шарене птице, како би и њих благословио, што означава да ће сви свети ирског народа, и мушки и женски, у дан Страшног суда стати око Патрика, свога оца и учитеља, да заједно с њим изађу на страшно судилиште.
Негде око 460. године Свети Патрик је написао своју познату молитву „Крик јелена” у којој се ритмички смењују мотиви „Христос у мени… Христос у тишини… Христос у срцима… Христос на устима…” и у којој назиремо дух исихазма, и то много векова пре но што ће исихастичко учење бити формулисано.
Свети Патрик, који је још за живота уживао дубоко поштовање народа, отишао је Господу у Саболу, а сахрањен је у оближњем Даунпатрику. У Великом часослову о Св. Патрику стоји: „Када је дошао у Ирску, као њен равноапостолни просветитељ, Ирска је била паганска земља. Када је напустио овоземаљски живот, вера Христова била је установљена у сваком кутку Ирске”. Дело Св. Патрика сматра се најуспешнијим појединачним мисионарским подухватом у историји Цркве.
У иконографији Светог Патрика обично представљају у епископској одежди, како ногом гази змију и благосиља, или држи детелину са три листа: помоћу те биљке Свети Патрик је објашњавао новообраћеном народу јединство Пресвете Тројице (три листа и једно стабло – три у једном). Детелина са три листа постала је национални симбол Ирске.
1 Рођен у доба Теодосија Великог (последњи цар јединственог Римског царства, 380. године Теодосије је донео едикт којим је никејско хришћанство проглашено за једину званичну религију у Римском царству; 381. године сазвао је 2. Васељенски сабор у Цариграду), а умро у доба пада Западног царства. То је време када се, након 410. године, римска управа повлачи из Британије.
