Ретко где се тако јасно уочава људска борба са пролазношћу као у архивима, који спајају људе, епохе и пространства. Иако немушта, документа проговарају и када људи који су их писали нису у нашем времену: њихове идеје, визије, напори и знање остају с нама. Архиви1 спречавају и не дозвољавају заборав, обезбеђујући накнадно трајање некадашњег.
Семантичку статику словног здања које данас представљамо, чини архивска грађа, а обликовано је као историјско-књижевни и духовно-лирски подсетник, тако, да представља, својеврсну брану забораву. Наслов У незаборав прошлости – открива да су „душа и сећање једно”, описане личности нису прошлост, већ сећање. А сећање обухвата све три категорије времена, а пре свега садашњост.
Прозни рукопис Сање Гавриловић, драматуршки прецизно путује кроз време, посредством документа. Књига је написана на основу истраживања докумената и проучавања литературе, детаљним и аргументованим објашњењима, коментарима и анализама. Тај степен савесног, акрибичног истраживања и проучавања докумената, могуће је достићи само, ако се добро познаје општи, и национални историјски контекст и духовни оквир. Ауторка је на основу чињеница и слојевитих и разноврсних података из грађе, успела да уцелини аутентичне животописе српске елите у времену.
Ако се уметнички утисак може изазвати одговарајућим обликовањем, онда и историјска проза, научно остварена, може бити уметност. Не изневеравањем истине која је сачувана у грађи, Сања Гавриловић је у томе настојању успела. Стога је потребно истицати, али не само у овим узвишеним поводима колико је важно и неопходно откривање и објављивање изворних докумената.
Књига која је пред нама, леп је пример како се проучавају, припремају и објављују истине које су сачуване у грађи и како се проницљивим ишчитавањем откривају многи скривени фрагменти, који бришу варљиве границе времена.
Сања Гавриловић, је пред нас изнела сложене историјске истине, исказане у веродостојној, аутентичној и топлој прози. Наративно неусиљено, занимљиво, мисаоно засновано на убеђењу и вери да прошлост има живе и делотворне слојеве, оне који зраче, и у нашем времену. Сања је своје јунаке пустила да још једном витешки проживе и провере кључне тренутке својих живота.
Тим проницањем у прошлост, преко наших сећања на њих, настављају да живе знамените, често заборављене личности које су обележиле своје време, јер су дубоко уплужили семе у светосавску „уску стазу” која зато и данас плодоноси. Ти узори не застаревају. Зато можемо да нагласимо да је Сањин архивско-епско-лирски подсетник ту, да покаже, какви смо били у саборности, из каквих нам је дубина корен, а у које нас висине диже лоза. Сања Гавриловић је била предодређена, да једном пробудивши приповедача у себи, постане тумач најдубљих осећања душе свога народа, и елегични проповедник његовог неупоредивог витешког и духовног наслеђа.
У занимљивим заплетима и још занимљивијим расплетима, ови јунаци отргнути од заборава, живи су пред нама, захваљујући њеном, приповедачком лирском унутрашњем оку, да у описима „живота и прукљученија” одабраних личности, постигне убедљивост.
Сања Гавриловић, трудила се да ова прозна бројаница, обнављања идеја, узора, идеала и личности, допринесе да се извесни занемарени, а тако важни проблеми наше данашње културе, духовности, и васпитања српске младежи, и у књигословској пракси расветле, и утичу на наше облагорођавање, као и на то, да се превреднују неке наше заблуде и оплемени свакодневица.
У књизи која је пред нама, минуће пред нама личности у којима је још жива, столећима тајена снага српске душе. Јунаци ових романсираних сећања су они који су задужили потомство – и кроз чије су се судбине преламали велики друштвено-историјски и политички процеси, у замршеним животним правилима са непредвидивим, често трагичним исходима. Захваљујући делатној и стваралачкој љубави, Сања нас је вратила у време непоштедне борбе за остварење националних и верских права Срба у Хабзбуршкој монархији. Подсетила нас је на див-јунаке из Првог светског рата, исказујући захвалност неумрлој генерацији српског народа која је превазишла себе борбом, патњама, али и величанственим победама у одбрани слободе, домаћег огњишта и Отаџбине. Затим, успела је да оживотвори код генерација између, и непосредно после Другог светског рата, њихове уметничке висине, патње, поразе, идеолошке путеве, странпутице, и укорењене моралне норме. Њена слова су сугестивна и топла.
Увидом у надахнуту и романсирану причу о човеку у времену, откривамо које су личности из области културе и уметности за њу били привилеговани, а које теме су је, нарочито као истраживача и писца, заокупљале.
Сања Гавриловић је открила симбиотичку везу између живота и документа, схватајући, да је нама потребно њихово родољубље, и њихов подвиг. Наши архивски преци су налазили утеху и подстицај у знању да преносе родну реч која одзвања из дубине векова, а та родна реч, је извориште просвете, културе, уметности и науке. Зато мора бити чувана и преношена, њоме чувамо и сопствени и национални идентитет.
Архиви су темељна одредница сваке националне културе. Архиви су ученима култна места, а неукима мртво море. Где је неуких више, ту су архиви више скрајнути, ту им је као установама теже.
Ми, архивисти, стојимо на капијизнања, јер ми смо својеврсна елитна породица која свој идентитет заснива на култури и знању.
Архив је висока реч.
У богатству дарова, пре свих, ми смо одабрали онај, који је родоблажени Стефан Лазаревић назвао љубав превасходи.
1 Реч Весне Башић, на представљању књиге Сање Гавриловић, У незаборав прошлости, поводом обележавања Дана Архива Војводине, 9. јуна 2020. године.
АУТОРКА: Весна Башић, архивски саветник
