АУТОРИ: Др Бојана Богдановић и Кристијан Обшуст

Иако изучавање наратива има дугу традицију у психологији, лингвистици и књижевној теорији, тек у последње три деценије, како наводе Јенс Брокмајер (Jens Brockmeier) и Ром Харе (Rom Harre), наратив постаје предмет бројних „нових” истраживања. Наративним заокретом (narrative turn) у друштвено-хуманистичким наукама, он добија привилеговано место у антропологији, политичким наукама, родним студијама, социологији, историји итд., чиме се „хоризонт истраживања са ’приче’ као књижевног феномена, проширује на ’причу’ као форму складиштења знања”. Данас научници са различитих теоријских и методолошких позиција расправљају о концепцији наратива, структурама „прича” и стратегијама „приповедања”, нудећи многострука, понекад чак и опречна, тумачења ових феномена. Међутим, без обзира на то да ли их дефинишу као „временски ограничене линеарне облике који се могу чути, видети или прочитати” (Suzanne Keen); „консталације веза уграђених у времену и простору и конституисаних оним што се назива ’causal emplotment’ – превођење догађаја у епизоду и давање догађају значења које проистиче из укупне приче” (Margaret Somers) и/или „’когнитивне схеме’ којима примамо и интерпретирамо свет” (Shlomith Rimmon-Kenan), многи аутори су сагласни у томе да је нарација „као јединство приче, казивања, публике и протагонисте, оно што конституише заједницу, њене активности и њену кохерентност на првом месту”.

Када је, пак, реч о пропаганди као теоријском појму и друштвеном феномену, постоји читав дијапазон различитих дефиниција што консеквeнтно настаје услед комплексности и вишеслојности ове друштвене појаве. Политичка пропаганда као особена пракса и сложени вишедимензионални друштвени феномен у свом базичном смислу, заправо представља корпус организованих и планских активности преко којих се одређени политички садржаји конструишу, редефинишу и шире на основу референтних јавних наратива присутних у одређеном хронолошком и просторном контексту. Задатак и циљ политичке пропаганде – како је то истакао један од зачетника критичке теорије и најистакнутијих представника франкфуртске школе Теодор Адорно (Theodor Adorno) – јесте да „успава емоције и мисли публике”, односно да „конструише посебну врсту сна”, која у потпуности одговара креаторима пропаганде. Ноам Чомски (Noam Chomsky), пак, сматра да политичка кампања делује као пословни модел у којем се помоћу употребе политичке пропаганде тргује и манипулише циљаном публиком. У складу са претходно понуђеним дефиницијама наведеног појма, могу се перципирати и различите манифестације пропаганде, какве су постојале у социјалистички „устројеним” политичким системима. Свакако, пропаганда у различитим социјалистичким друштвима, тј. политичким системима, није представљала монолитну категорију са константним и неизмењеним рефлексијама, већ је осцилирала у зависности од конкретног хронолошког и просторног контекста. Такође, пропагандне праксе, какве су постојале у политичким ентитетима, које су носиле префикс „социјалистички”, односно „комунистички”, не представљају јединствен и статичан феномен, већ вишеслојне тенденције, које су константно пролазиле кроз динамичне процесе прекомпоновања и мењања, а у складу са ширим фундусом конкретних политичких, идеолошких и уопштено посматрано, друштвених појава. У том смислу, официјалне пропагандне праксе у различитим социјалистичким системима, са једне стране су представљале исходиште, а са друге, неку врсту катализатора читавог спектра друштвених тенденција. Свакако, упркос читавом низу интерних варијација, феномен социјалистичке пропаганде ипак су карактерисале заједничке базичне премисе, које су се темељиле на основним постулатима комунизма као идеолошког конструкта, односно проистицале су из класика марксизма и лењинизма као идеолошких праваца. Можда основна карактеристика пропагандних пракси у практично свим политичким системима и ентитетима, које су декларативно и суштински пропагирали „социјалистички модел друштва”, јесте та, да је пропаганда представљала, чак и у званичном контексту, једну од круцијалних „обавеза и задатака”, односно пракси, које су јавно пропагиране од свих политичких и идеолошких естаблишмената. У том контексту, социјалистичка друштва имала су посебно оформљена државна тела која су била задужена за идеолошку и друштвену пропаганду чији је основни циљ представљала „свеобухватна едукација становништва” на постулатима идеологије комунизма. Деловање совјетског или пак југословенског Агитпропа, као засебних специјализованих државних тела за официјалну пропаганду, концизно указује на читав дијапазон различитих тенденција присутних у оквирима пропаганде социјалистичких друштава. С обзиром на то да она у својој базичној суштини укључује злоупотребу моћи у корелацији између група и социјалних актера, Теун Андрианус ван Дијк (Teun Adrianus Van Dijk) је пропаганду, као когнитиван и социјални феномен, дефинисао као форму манипулације. По његовом мишљењу, манипулација је у демократском друштву илегална активност с обзиром на то да пропагира неједнакост. Међутим, у контексту социјалистичких система, манипулација као јавни дискурс, не само да је сматрана „легалном”, већ је додатно представљала легислативно дефинисану и усмеравану делатност владајућих комунистичких партија. Дакле, пропаганда је у социјалистичким системима, заправо представљала дискурзивно-семиотичку праксу, која се манифестовала кроз читав низ испланираних и усмерених тенденција, којима се у контексту постизања што веће „успешности” пропаганде, настојало да становништво са којим се жели манипулисати има доступан постојећи јавни дискурс, који се обезбеђивао кроз планско усмеравање и конструисање јавних наратива.