АУТОР: Џејсон Мек Карти (Jason Mac Carthy)
Једна од особености келтског православља је нарочита љубав према „странствовању Христа ради” које је сједињено са ширењем Христове благе вести.
Тако се Свети Нектан укрцао на барку, одлучивши да ће живети подвижничким животом тамо где га она однесе, што ће му бити знак од Господа.
Свети Брендан Морепловац је 530. године на свом броду-манастиру по свему судећи препловио Атлантик и искрцао се негде на тлу Северне Америке, можда чак у Њуфаундленду у Канади, где је основао први манастир у Америци. Овај манастир није могао да се одржи јер није имао везе са матичном земљом.
Свети Гал је један од бројних ирских лутајућих монаха, аскета и мисионара који су у периоду од VII до IX века просветили многе области Европе и основали стотине манастира.
Жудња за мисионарењем у Ирској се појавила са Светим Колумбом, који је 563. године отишао на острво Ајону да би крстио Шкотску. Са острва Ајона ученици Светог Колумбе касније су прешли на острво Линдисфарн и крстили читаву северну Енглеску. Даље су кренули већ и кроз континенталну Европу. Ти монаси разишли су се на све стране света. Неки су пошли на север, као Свети Колумба. Други су путовали на северозапад, као Свети Брендан Морепловац, који се отиснуо на Исланд, Гренланд, па можда, како смо рекли, и у Северну Америку.
Неки монаси укрцавали су се чак на лађице без једара, препуштајући се у потпуности вољи Божијој. Многи такви подвижници стизали су у Европу и настањивали се међу варварима. Њихове келије и колибе, саграђене од блата и прућа, одавно су нестале, а и већи део њихових значајнијих дела је уништен. Но, благодарећи неустрашивим Ирцима који су доносили Светлост Христову у западну Европу, на месту њихових манастира поникли су градови Оксер, Луксеј, Лијеж, Трир, Вирцбург, Регенсбург, Рено, Рајхнау, Салцбург, Беч, Сент Гален, Бобио, Фјезоле, Лука – и то ни изблиза није све.
Крајем VIII века Ирци су стигли до града Модра у Моравској (данашња Словачка). У том крају археолози су недавно ископали цркву налик на мали храм у бившем манастиру Светог Кевина у Глендалоху. Године 870. монах Ерик Оксерски (Француска) писао је како „готово читава Ирска, без обзира на море, ступа на наше обале”.
Подвиг самоизгнанства из ирског завичаја понекад се назива подвиг „белог мучеништва”. Ирски лутајући монаси при томе нису ширили само благу реч Христову и духовну ученост, него и друге вештине. Већ у време Светог Патрика Ирци су познавали процес дестиловања финог алкохола за пиће (реч виски потиче од древног келтског, тј. гелског, uisce beatha = «вода живота»). Управо ирски монаси су према предању пренели тајну дестиловања племенитог алкохола у Француску.
Келтски мисионари проповедају Јеванђеље свима.Ту нам такође могу послужити као пример већ поменути владарски синови Комган и Каранок. Иако принчеви, постали су монаси, попут Св. Саве. Али, за разлику од њега, нису се вратили у свој народ да га утврђују у вери, већ су обојица живели и проповедали међу суседним народима. То би било као да је Свети Сава по повратку са Свете Горе заувек отишао да проповеда, нпр. међу Хрватима.
Но, код келтских народа онога времена то је било сасвим уобичајено.
Навешћемо најпре неколико примера Ираца као мисионара у другим земљама.
Свети Колумба један је од најомиљенијих ирских светих (521–587). Био је сродник краљевске породице. На крштењу, као дечак, добио је име Колумб(а), што значи „голуб” (обратите пажњу на сличност староирске речи „колумб” и наше „голуб”). Обучавао се код познатих подвижника и учењака свога доба. Потом је решио да отпутује из Ирске у Британију како би светлошћу Јеванђеља просветио незнабошце. Господу је било угодно да Свети Колумба постане велики просветитељ Пикта и оснивач најпознатијег монашког центра у Шкотској. Године 563. или 565. Свети Колумба се са дванаесторицом монаха-мисионара укрцао на рибарску барку да би отпловили у западну Шкотску. У навечерје Тројичиног дана проповедници су стигли на острво Ајона западно од Шкотске (у преводу са старојеврејског „ајона” значи голуб). То је било пусто место, шибано ветровима са свих страна. Пошто је на острву Ајона основао праву тврђаву за мисионаре, Свети Колумба је ту положио темељ обраћењу читаве Британије у православље. Монаси овог манастира одлазили су на север и исток, просвећујући Шкотску и њена острва; они су ишли и даље на север и на запад, све до Исланда, и на југ и исток до континенталне Европе. Ајона је постала духовна престоница Шкотске. Петнаест година су Свети Колумба и његови саподвижници путовали по брдима и долинама, где су у суровим условима проповедали Реч Божију. Поставши игуман, Свети Колумба је наставио да обавља најтеже физичке послове, пружајући монасима сопственим животом најбољи пример смирења. Слава о Ајони, о Светом Колумби и његовим ученицима раширила се по читавој Европи.
Светог Колумбу поштују као највећег од свих мисионара у Шкотској. Исто толико поштују га и у Ирској – као небеског покровитеља земље, заједно са Светим Патриком и Светом Бригитом. Значајан је и као писац. Многи ирски, шкотски и енглески светитељи сматрали су се ученицима и духовним наследницима Светог Колумбе. Ирско подвижништво и монашке традиције манастира Ајона благотворно су утицале на просвећивање низа области Шкотске и Енглеске. Те ирске традиције и типик Светог Колумбе његови наследници пренели су и у европске земље, где је почев од VII века постојало много манастира са „ирским” типиком. Монашке обитељи које су по узору на ирске манастире оснивали васпитаници манастира Ајона у Европи поникле су широм данашњих држава Белгије, Француске, Швајцарске и других.
У VII веку ирски монаси донели су у Европу своја знања, своју аскетску праксу, ирску литургију, црквене сасуде и реликвије. Многи од њих оснивали су по Европи манастире према ирском узору, који ће дуго година остати центри монашког живота, образовања, учености, културе и мисионарства.
Свети преподобни Колумбан је један од највећих и најпоштованијих светих мисионара пореклом из Ирске. За њега се с правом може рећи да је поставио темељ препороду духовности у континенталној Европи у другој половини VI и почетком VII века.
Свети Колумбан се родио отприлике 543. године у ирској провинцији Ленстер. Примио је монаштво и живео је крајње строгим аскетским животом у великом манастиру Бангор. Пошто је ту добио сјајно класично образовање, изабрао је подвиг „добровољног изгнанства ради Христа”. Око 587. године, заједно са дванаесторицом монаха, Свети Колумбан је напустио Ирску и упутио се најпре у Енглеску – у Корнвол, а затим у Бретању, да би касније прешао у галске земље (данашња Француска) и зауставио се у Бургундији. Ово се догодило око 591. године. У франачким краљевствима онога времена аристократија је била озлоглашена по својој развраћености, а слабо духовништво није било у стању да заустави опадање вере. Житељи Бургундије били су поражени скромношћу, трпљењем и смирењем ирских монаха. Водећи строг живот, Свети Колумбан је почео да обилази села и проповеда Јеванђеље. Пошто га је благонаклоно примио бургундски краљ Гонтрам, преподобни је решио да се заустави у Бургундији, у манастиру који је основао на рушевинама тврђаве Ангре. Ту је Свети подигао цркву на месту бившег храма паганске богиње Дијане. Убрзо је основао манастир Фонтен, а затим је прешао у Луксеј, где је подигао свој најзначајнији манастир, који је био познат по веома строгом типику. Око 20 година Свети Колумбан је био настојатељ у том манастиру. Монаси предвођени својим светим игуманом водили су суров подвижнички живот, а сва њихова храна састојала се од зелени, бобица и коре дрвета. Колумбан се неретко повлачио у једну пећину како би се у усамљености посветио молитви. Колумбан је у православље обратио мноштво незнабожаца: Алемана, Шваба, Тирингијаца, Померанаца, Саксонаца. Кажу да је покушао да проповеда и Словенима, но тај је подухват завршен без успеха.
На крају, Свети Колумбан и његови ученици преселили су се у Италију. Циљ Светог Колумбана постало је просвећење Лангобарда. Када су кренули да прелазе Алпе, морали су да се зауставе у Арбону на обали језера Констанц. Наиме, један од његових сапутника, Свети Гал, који је одлично познавао германске језике, разболео се и није могао даље да путује. Донета је одлука да Светог Гала оставе у Алпима, а да Свети Колумбан са осталим мисионарима настави пут у Ломбардију. По Божијем промислу, Свети Гал је у месту на коме се зауставио, касније основао ирски манастир Сент Гален, и данас се поштује као један од главних апостола Швајцарске.
У свим својим монашким заједницама Свети Колумбан се држао ирске, уместо римске пасхалије. Друго, инсистирао је на томе да је, у складу са келтском традицијом, главни ауторитет у манастиру игуман, а не локални епископ. И треће – он је у континенталну Европу донео ирску праксу појединачне, тајне исповести, која је представљала још једну особеност келтског православља. Овај обичај, који је на Истоку посебно волео Свети Василије Велики, на Западу се у оно време није практиковао, него је исповест, као у доба ране Цркве, била групна и јавна.
Данас је тешко рећи колико је манастира живело према ирском типику Св. Колумбана. Такви су манастири постојали на територији данашње Немачке, Француске, Швајцарске и Италије. Било их је најмање шездесет, а сасвим је могуће – и више од сто.
