Аутор: Драган Јовановић Данилов
Још је Исидора Секулић говорила да има неке паклене казне у принудном слушању једног истог гласа, истог стила и истог менталитета. Тиме је хтела да каже да је богатство једне културе, а у овом случају једног сликарског опуса превасходно у његовој разноликости и разноврсности. И управо ако бацимо један свеобухватан поглед на сликарски опус Предрага Ђаковића најпре ћемо на његовом сликарском путу части уочити разноликост његовог сликарског бављења.
МАГИЈА ЂАКОВИЋЕВОГ ЦРТЕЖА
Сам чин цртања (у изворном значењу реч poietès – творење, значи цртање) крије у себи нешто од тајанствених обреда чарања, гонетања, упредања архетипских нити. Оловка, то је магична, сеизмичка игла која по белини папира оставља поособљени вибрато, кривуљу дубинских потреса бића, синусоиде бола или усхићења. Линија својом космичком наднационалношћу оивичава опсег цртачевог бића. Она је лако предиво које стрмоглаво и тешко мисли. За цртача, линија је једини закон спознаје. Она је спиритуална колико и људски додир. У линији која, наспрам белог бескраја папира, следи неку личну заумну мисленост, закопана је пра-сопственост једног цртача. Као примарни покретач кретања, као естетички исказ и манифестација чина, линија је цртачева пупчана врпца са животом. Онај ко црта даје се самом себи. Онај ко овладава линијом, овладава собом. Но, немогуће је описати земаљску лепоту једне линије повучене графитном оловком или тушем, нити ону необјашњиву силу која води руку цртача да обликује живу форму. Преиспитујући представе о свету и обликујући форме, линија их заувек задобија.
Цртачки опус Предрага Ђаковића открива необичну многостраност и невероватну продуктивност. У њему ишчитавамо читаво богатство једне аутентичне цртачке инвенције, те преобиље идеја изнесених кроз крокије танких, осетљивих линија, кроз питке фигуративне асоцијације и лаке цртачке опсервације настале у једном даху, а на којима су лаконски ухваћене студије фигура и лица. Било да је начињен пером, оловком или сангвином (црвеном кредом), цртеж је час лак и ваздушаст (дубоко сродан са музиком) а час снажан и богат, архитектонски густ, али је увек тачан.
Но, осим цртежа који представљају непретенциозне скице, сентименталне лирске белешке које откривају загонетност и слојевитост обичног, припремне студије и прелудијуме за комплексне уљане слике, Ђаковић је у ритуалном обреду цртања урадио низ изванредних цртежа који се могу третирати као самостална уметничка дела, комплексна са становишта иконографског аспекта и ликовног квалитета. На тим цртежима, спојем рационалистичке дескрипције и интуитивне акције, постиже се крајњи напон цртачке звучности. А затим, Ђаковић се много пута враћа цртачким проблемима које је већ поставио и никад не исцрпљује своје теме, већ је један циклус цртежа заметак следећем. Увек су то, дакле, нова цртачка прогледавања иза којих стоји истраживачка радозналост. Као цртач, Ђаковић настоји да својом поособљеном графијом реагује на оно што га узбуђује, увек проналазећи нови израз за нове доживљаје. Зато на овим цртежима обојеним надреалношћу ишчитавамо ужарено стање цртачке имагинације.
Бити изворан значи вратити се изворима, поучава Антони Гауди. Ђаковићев повратак изворима значио је повратак линији, нити, њеном дирљивом поетском осећају. Већ на својим првим цртежима овај уметник осетио је бесконачне могућности преплитања нити. Спознао је да Аријаднина нит води кроз заплетени лавиринт, намећући празнини и хаосу своју дрскост, хотећи да свет изнова створи или да га, макар, преобликује.
Далеко од буке и беса свакодневице, Ђаковићеви цртежи који имају покриће дубоке личне исповести, одвијају спирале асоцијација и прустовски распредају сећања. Скице и крокији су вежбе ока и руке. Таквим, хитро набаченим белешкама које, у неколико сумарних али луцидно осмишљених потеза, хватају битно, фиксира се одређена замисао па су ти цртежи, заправо, почетни стадијум у конципирању слике. Лапидарни цртачки говор представља танану арматуру за развијање великих сликарских размера. Спонтаност и ритуална лакоћа цртања односе превагу над детаљном елаборацијом и конструкцијом. Све је на тим интимним цртежима суштински огољено и ментално евоцирано кроз лирске цртачке медитације, далеко од сваког кодификованог и хијерархизованог устројства. У питању су живи цртежи, цртачке исповеди које нам полећу у сусрет, следећи неку своју заумну мисленост.
Ђаковићева линија је често сва у служби истраживања езотеријско-духовне интиме. Најчудеснији су они Ђаковићеви цртежи на којима се његова линија (она линија-месечарка о којој је писао песник и цртач Анри Мишо) магијски одваја од форме коју обликује и, вођена снагом неке хипнагогичке намере, запућује се некуд у оно захуђено и неистражено.
Цртежи коња са валовитим, мелодиозним, сецесионистичким ритмовима линија блиски су духу Југендстила. Међутим декоративни гест код Предрага Ђаковића је нешто што је саставни део уметниковог бића, а не нешто што је школнички преузето и усвојено. Предраг Ђаковић опсесивно црта музичаре, клавиристе, трубаче и њихове музе, тромбонисте, саксафонисте и контрабасисте у друштву нагих жена, џез музичаре, призоре из опере, Хазаре инспирисане великим романом Милорада Павића, богиње из грчке митологије, ликове из чешке историје (поменимо на овоме месту изванредан цртеж „Карло IV улази у Праг“ из 2005. године), призоре Венеције, а велики је број његових цртежа са религиозном упитаношћу. Велике писце, Шекспира, Гетеа, Еразма Ротердамског, Метерлинка, Бранка Радичевића и Лазу Костића Ђаковић увек црта у друштву пчеле. Тај свој циклус слика он назива „пчелојављањем“.
Призори Венеције заузимају посебно важно место у Ђаковићевом опсесивном свету. Овај уметник није остао имун на омаме и бајословне карневалске свечаности Венеције. Да, све се на свету мења, једино је Венеција већ вековима иста са својом божанском и проклетом лепотом, тако супериорно уздигнута изнад времена као нека врста идеалног града. Ђаковић жели да нам покаже колико је само лепоте смештено на том малом комадићу планете, једином западном граду који долази непосредно из античког света. Гете је, подсетимо, писао да се Венеција може поредити једино са самом собом.
Посебан домен у Ђаковићевом цртачком опусу представљају ликови из српске историје коју он посматра и са гледишта грчке митологије. Поводом тог циклуса упутно је навести једно његово размишљање: „Дубоко потресен, када сам се вратио са путовања из Грчке, још страственије сам почео да цртам и правим либрето мог новог циклуса, за који сам сигуран да се никад неће завршити. Не могу, а да се не сетим речи мог доброг професора Поспишила: „Кад цртате или сликате композицију која представља трагедију, морате у њу ући, морате се ставити у позицију активног посматрача. Само тако ћете осетити и добити потребну динамику и напон који ће из вас извући то најбоље. Одмах ми се пред очима појавило његово предавање о француским романтичарима, Ежену Делакроа (Eugene Delacroix), а посебно о слици „Медузин сплав“ Теодора Жерикоа (Theodore Gericault). Јер, тада стечено знање омогућило ми је да изразим ту страхоту и ужас те гомиле лешева“.
ФАНТАСТИЧКА ПАРАДИГМА ЗБИЉЕ
Разумевање снажног набоја архетипова, бајки и митова представља моћне покретаче фигуративног сликарства нашег времена. Пресудан жиг сликарству Предрага Ђаковића управо дају фантастичка компонента и митска представа. Сликарство овог уметника великим делом је у кодовима фантастике. На његовој слици се опредмећује једна фантастичка парадигма збиље. Као у сновима, на Ђаковићевом сликарском пољу се бришу границе времена и простора, тако да мислим да нећемо погрешити ако констатујемо да сликарство Предрага Ђаковића јесте један облик сликарског сна. А затим, Ђаковић показује у којој мери је модерно сликарство у резонантном односу са митологијом.
Ђаковићеве личности постављене су у једну сценску и драмску ситуацију. На сликарском пољу нема чврстог фиксирања, већ је све доведено у једно каталептично стање између сна и стварности. Као неким магичним флуидом личности из стварности повезане су са митским представама, тајанственим и заумним појавама. Отуда је Ђаковићева ониричка фантастика, ти њени призори налик оним виђеним у сну, својеврсна рефлексија о збиљи.
Предраг Ђаковић окренут је митолошком имагинирању, али и свом унутрашњем свету који је, по природи ствари, тешко ухватљив. Један иманентно мистични садржај, и поособљена ментална сценографија на његовим сликама доведени су у опсег видљивог. Ђаковићева сликарска спознаја, дакле, проистиче из дубоких понора грчке митологије, али и из уметникових најдубљих интуиција. Из слике у слику Ђаковић усложњава своју иконографију и кроз занимање за ирационално, магијско и митолошко гради тајанствене мостове према симболу. Заокупљен тајном времена, Ђаковић попут каквог фантастичног сликарског хроничара васкрсава и ре-креира кроз фантастичну драматску инвенцију један свет призван како из древне митологије тако и из свог личног опсесивног света. Његове слике, то су заправо драмски игрокази у којима се, занесени пијанством, мешају људи, богови и фантастична бића.
Слика Предрага Ђаковића то је одуховљена зона изграђена на роњењу у дубине митологије и неосветљене слојеве подсвести. Његова нага женска и мушка тела израњају из тајанствених лагума времена, искушавајући бесконачно.
Враћање праотачким частима проналазимо на читавом једном циклусу слика чији су називи: „Васкрсење цара Лазара“, „Милош Обилић убија султана Мурата“, „Девет Југовића“, „Бој на Косову пољу“, „На Газиместану“, „Сеоба Срба“, „Плава гробница“, „Прелаз преко Албаније“…
Већ четрдесет година Предраг Ђаковић живи у Прагу, граду који је читав двадесети век живео под сенком Голема, непробуђеног дива јеврејске легенде и књижевног свеца Франца Кафке. Разумљиво је да су Ђаковићеве студије у Прагу и боравак у том чудесном граду за самоспознају изнедриле читав један низ фасцинантних слика. Сликајући призоре тог митског града Предраг Ђаковић је развио своје сликарство до пуне зрелости. Импонује природност са којом овај посвећени уметник исказује своју трајну озареност овим квинтесенцијалним градом. Очигледно Праг за Ђаковића није тек неко пуко место на географској карти, већ нешто живо, жива суштина, град за самоспознају чији му призори омогућавају да испољи свој мистични темперамент. У том прашком циклусу прожетом једном топлом, лирском и музичком душевношћу доминантно место заузима слика великог формата „Прашка хармонија“ из 1996. године. Ова слика представља и неку врсту интегралне слике, тоталитета уметниковог односа према Прагу.
Неке од тих слика као што су „Прашки Голем“, „Процес Франца Кафке“, или „У сенци Карловог моста“ прате извесне ентитете фантастичног, чудноватог, чудесног, езотеричног. Уосталом, Праг и јесте царство езотерије, оног скривеног и мистериозног. По сведочењу Олдришке Тилове, Пеђа Ђаковић није само сликар већ и „јако добар музичар са богатом мелодијском фантазијом и колоритним осећајем за звук. Чаролија магичног пулса џез музике заједно са јединственом атмосфером концерата и пријатељских, присних сусрета са музичарима, представља у његовом стваралаштву огроман потенцијал за изражавање и разумевање самога себе“.
Током студија на Академији ликовних уметности у Прагу настао је изванредан џез циклус слика и цртежа инспирисаних Ђаковићевим одласцима у џез клуб „Редута“. У том циклусу кичмено место заузимају волуминозне слике великих формата „Wall Street Blues“ и „Џез секција“. Ђаковић не робује реалитету и репортажно-документарној дескрипцији. Његови сликарски призори као другачије уобличена реалност, нису углађени и углачани. На њима је видљив и утицај венецијанске колористичке традиције, дакле сликара са венецијанских канала и лагуна, с тим што је Ђаковић успео да изгради властити, поособљени сликарски идиом прожет музикалним флуидима и интимним, душевним осветљењима при чему поетски штимунг односи превагу над рационалном калкулацијом. Ђаковић је прави мајстор у приказивању езотеричности Прага, али и оне пенушаве, шампањске и неретко фламбоајантне атмосфере његових џез клубова и музичких светковина. Предраг Ђаковић напаја се на пресној материји животног реалитета. Са једном ритуалном лакоћом овај уметник приказује бизарне типове градског variétéa. На сликарском пољу меморисано је толико лица, фигура и призора.
Као и сликаре са Монпарнаса Ђаковића занима женско тело као неисцрпна антологија облика, недокучиви симбол и највећа мистерија која стоји насупрот неумитности ништавила. Женско тело је код овог уметника арканистички тајанствено јер нас уводи у свет женских чари и еротског космизма. На сликама Предрага Ђаковића сусрећемо се са различитим типовима жена међу којима има и оних што припадају фаталном типу вампа. Ђаковићеве личности су често готски грацилне девојке заустављене у својој месечарској недодирљивости.
У самом језгру овог сликарства стоји једна аутентична наративно-амблематска компонента. Предраг Ђаковић је сценичан сликар који увек изнова успева да пронађе нове, зачудне конфигурације својих фигура. Све је на његовом сликарском пољу пажљиво визуелно осмишљено и ликовно структурисано да нас наводи да и сами преиспитамо свој концепт поимања стварности. У процесу изградње сликарског призора Ђаковић користи технике агломерација, фантастичних колажирања, преклапања досетки и парадокса. На тај начин он твори једну визуелно-наративну синтезу која је сва у служби слављења једног светлог, ведрог поуздања.
У циклусу џез слика Ђаковић не познаје мрачне штимунге, халуцинације и грознице, већ само сензуалну музикалност и једну сценску, позоришну оптику. Њему су важни само боја, облици и музички ритам. На његовом сликарском пољу колористички музички одломци размењују заносе. Сви протагонисти подједнако учествују у свечаности, у некаквом непознатом празнику. Овај уметник је, као и Раул Дифи пронашао сродност између сликарства и музике. Његова устрептала тела Пражанки понесених грациозношћу покрета као да су омађијана музиком. Све је ту ослобођено закона земљине теже. Све је левитирано, у једном каталептичком стању између сна и стварности. На овим сликама, а посебно на чудесној слици „Љубавници на Храдчанским степеницама“ оживљава дионизијска радост сликања. Ђаковић слика без икаквог комбинаторичког предумишљаја афирмишући један поособљен вид фигуративне вероисповести који је више импулсиван него разложан. У оваквом сликарском идиому коме се Ђаковић приклонио све одлучује снажна гестуална виталност која долази из тајанствених одлука нагона.
Предраг Ђаковић слика са једном ритуалном лакоћом и са естетизацијом материје и свог иконографског света. Притом просторно продубљивање уступа место плошном фиксирању сликарског призора. Код овог уметника све је тако далеко од конвенционалне перспективе. На Ђаковићевим сликама буде се дионизијска чувства која све прожимају насладом игре. Сликарска интелигенција Предрага Ђаковића је хуморна и бурлескна, гестички понесена и као каквим ретким источњачким зачином зачињена зрном једне дивне сликарске лудости и способношћу естетског управљања апсурдом. За Предрага Ђаковића стварност је резервоар симбола и скривених значења. На његовом новом циклусу слика необуздана исконска силовитост жене оживљава на сликарском пољу. Ђаковићеве рајске жене купају су у блиставом сјају. Ослобођене земаљске тежине, те су жене небеске гласнице.
СЛИКЕ СА РЕЛИГИОЗНОМ УПИТАНОШЋУ
Слике са религиозном упитаношћу инспирисане фрескама „Богородице Љевишке“ у Призрену и фрескама манастира Студеница заузимају посебно место у сликарском бављењу Предрага Ђаковића.
Предметност је свест о свету. Јер, свет није без-лик, без-сликован и беспредметан. Све што се догађа дешава се између земље и неба. А како рече песник „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“. Сви свештени благослови у знаку су крста и молитве. Меру достојанства своје дубоке молитве Предраг Ђаковић пронашао је на овим сликама на којима се од свег срца и знања исказује Богу сликарско словословје и благодарење.
Спознавши дубински смисао Баштине Предраг Ђаковић који је ове слике радио директно под благословом светог Луке прихвата се громадног задатка да изнова изврши премер православне баштине идући ка освајању простора благовести. Овај уметник изнова на предметном путу проналази жив сликарски и уметнички језик који проистиче из чистог доживљаја конкретног, овоземаљског света, али и из простора небеског. Његово фигуративно представљање далеко је од сваког натуралистичког репродуковања и академског натурализма јер се у њему огледа тежња да се самери, хијерархизује и класификује несамерљивост сила хаоса и безакоња.
Препознајемо на овим сликама један виши тип уметничке надахнутости за сагледавање космичких панорама и метаисторијских перспектива. Препознајемо такође и способност широког метакултурног сверазумевања, дар да се осети истина и светлост који долазе из виших светова из којих се шири поглед ка одуховљеним зонама предела благости. Ове слике упућују на једну надчулну лепоту, а светлост која се на њима појављује јесте светлост продуховљења и просветљења.
Слике Предрага Ђаковића на којима су приказани ликови које он носи у мислима и срцу, парадигматичан су пример како се духовно наслеђе прошлости може дубоким проницањем у само језгро православне духовности транспоновати у токове савремене уметности. Ове чудотворне савремене иконе сликане са усрдношћу и топлином сијају својим чудесима и ми их доживљавамо као позив да се Христос усели вером у наша срца. Ми гледамо у ове иконе и видимо да Он сваког рађајућег дана гледа на нас пресветлим очима.
ФЕНОМЕН МИЛОСРЂА И АКТОВИ КАО СРЕДИШТЕ СЛИКАРСКОГ ПОЉА
Пишући о уметничком бављењу Предрага Ђаковића најпре је неопходно установити основне црте препознавања и осведочења иреалистичке слике у опозицији према реалистичкој слици. Иреалистичка слика потпуно је уништила наш познати свет. Реалистичка слика је тек граница од које започињу неки други светови. Она се асимптотски приближава феноменолошкој реалности и зато остаје слепа за узаврелу лаву живота. Насупрот натурализму и веризму који нису у стању да обухвате конфликтне форме оних подземних, невидљивих струјања, иреалистички сликар предочава свет који не види пред собом, већ неизмерни свет који види у себи.
Естетичка визија Предрага Ђаковића рачуна са актовима као средиштем сликарског поља, при чему гротескна интуиција код њега све одлучује. Овај уметник попут каквог фантастичног хроничара васкрсава и ре-креира један утварни свет актова смештених у безвремени простор белине платна. Скуп Ђаковићевих актова сагледава аспекте људских тела, доводећи их увек у нове и непредвидљиве драмске односе. Проналазимо на сликама и цртежима Предрага Ђаковића нечег од неодољиве анатомије Лукаса Кранаха Старијег, а потом одјеке сецесионистичких фјоритура Егона Шилеа и Бен Шана.
Тема милосрђа (Charitas) прожима изложбу „Молитва као милосрђе: Алфонс Муха и Предраг Ђаковић“. Изложбу чини волуминозно симболистичко дело „Милосрђе – Charitas“ Алфонса Мухе из 1886. године која је смештена у централни део Галерије Матице српске и девет пажљиво распоређених слика и инсталација Предрага Ђаковића. Кроз својеврсни дијалог (а реч дијалог потиче од грчке речи dialogos што значи расправљање о пресудним стварима) на овим сликама преплела се тема страдања тако да се читава изложба претвара у потресну исповест о страдању српског, чешког и јеврејског народа. Ђаковић тематизује Јадовно, Јасеновац, новосадску рацију и друге теме страдалништва једним експресивним језиком, свестан да Ђаво зна свој посао и да га ради у тами, отпозади и наопачке. О синергији ова два уметника изузетно прецизну есејистичку елаборацију написао је Данило Вуксановић, па у оквиру овога текста ми се нећемо бавити појединачним Ђаковићевим сликама, али ћемо настојати да уђемо у тематику нечистих сила које управљају овим светом а којима се на својим платнима бави наш Предраг Ђаковић.
Предраг Ђаковић је временом засновао застрашујућу сликарску самобитност. Његово сликарство можемо посматрати као један облик историјског доказа и то у оном смислу који тим речима придаје Петер Бурке, писац књиге „Очевид, употреба слике као историјског доказа“. Слика као један вид визуелне приповести, или визуелног текста, наиме, не служи само за гледање, већ и за „читање“. А Ђаковићево сликарство се никако не може сагледавати и самеравати изван историјског контекста. Њега је потребно тумачити и из угла историјског доказног материјала што представља велику повластицу иконографа. Јер, посматрајући Ђаковићеве слике као текстове, истраживач – иконограф доћи ће до потресних открића о нашем времену.
Слика Предрага Ђаковића настаје увек у снажном суочавању и супротстављању свету. У питању је живо, покретљиво сликарство у коме гестуална виталност која долази из тајанствених одлука нагона подиже температуру слике. Сликати, то за овог уметника значи – супротстављати се. Из експресионистичке магме на сликарском пољу израњају актови којима Ђаковић даје потресни смисао. Овај уметник заправо жели да нам представи људске актове у свој својој тескобној неумољивости, пред коначном неповратности тог неистраживог понора који представља смрт.
Ђаковићева мануелна еуритмија пуна је драматичног немира и сва је у служби истраживања понора езотеријско-духовне интиме. Његови актови буде јак визуелни доживљај. Овај уметник је своје актове отворио и разлистао ка једној прегнантној, експресивној декларативности. Као бесни гестичар, Ђаковић снажном гестичком понесеношћу, узноситим замасима и драматским немиром разлаже, раслојава и разваљује волумене. Он је опседнут голом телесношћу, а судбоносна истина претпоставља голотињу тела. Његови радови над којима лебди есхатолошка неумитност, заправо представљају кошмарне дијалоге са једном шизофреном цивилизацијом. Сурова стварност пресног животног реалитета, те историјска балканска шизофренија која се одиграла на овом простору, све је то прошло кроз филтер Ђаковићеве имагинације и интуиције и отеловило се на његовом сликарском пољу, које је преплављено драматичним призорима, апокалиптичним сликама и конвулзијама људских тела. Ђаковић слика људско свемесо у хладној модрини космичке тмине, на крају тужне драме људског постојања. Човек се на његовим сликама претвара у криптични пиктограм који сугерише стално кретање и раскомаданост у хаотичности данашњег света. Неукротиви гест и силовито упризорење кроз драматичне налете четке на платну овде имају катарзични учинак.
Слободније посматрано, његове слике представљају једну нову форму приказивања „Распећа“. Отуда су на његовим сликама људска лица у конвулзивном болу, а тела представљају хрпу мускула и костију као савршену метафору рушевина једног света који се урушио у себе.
Ђаковић жели да нам поручи да запамтимо да демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање. Људима су се срца заклопила и не могу се више отворити. Нека Господ својим недостижним смирењем отвори очи на срцима вашим да видите колико су безбројне мреже које плету демони што намештају разнолике привидности лепе на изглед, које се после показују сасвим друкчије. Демон у душе људске ставља многе страсти како би у њима угасио Божански огањ у којем је сва сила.
НА ЗАЛЕЂУ ОВОГ ЕСЕЈА
Сликар и цртач Предраг Ђаковић веродостојни је представник фантастичне, фигуративне вероисповести и творац једног самородног визуелног мита заснованог на езотеричном симболизму и језику.
Човек се на Ђаковићевим сликама не може супротставити језовитим чаролијама Судбине. Вучен судбинским силама свефатума, човек је ту тек марионета космичких сила, што вођена својим анђелима и демонима лута празним провалијама свемира. Немоћна шаховска фигура коју моира помиче према замислима и хировима своје непредвидљиве кинетике. Зато њему, том човеку, у једном растројеном свету химера, илузија и месечарства, где се фаустовска ватра гаси у чамотињи и мочварама духа, није дато да проникне у паклену логику која влада светом. Зато је он смештен у димензију осамљености и мрачног онтолошког осећања кривице и страха од казне. Ђаковићева слика упућује на архетипску ситуацију неминовног људског пада и зато је она сложен, жив и деликатан организам, нека врста Нојеве барке што скрива у себи тајне повести света, насупрот симулакрумима, плаузабилним световима и историјским фантомским привидима.
