Аутор: Јован Обрадовић, археолог
Апстракт: На основу архивске грађе осветљава се мало познат догађај из 1942. године, када су, у организацији Црвеног крста, српска деца, жртве рата, упућена на опоравак у Швајцарску. Текст прати процес организовања и транспорта деце, извештаје о њиховом здравственом стању и условима боравка, као и одјеке ове хуманитарне акције у швајцарској штампи. Посебна пажња посвећена је сарадњи Црвеног крста Швајцарске, Црвеног крста Србије и Црвеног крста Немачке, као и околностима под којима је акција, иако планирана за наставак, крајем 1942. године обустављена без образложења немачких окупационих власти.
Кључне речи: деца, жртве рата, Други светски рат, опоравак, Црвени крст, Швајцарска.
После Априлског рата и слома Краљевине Југославије, југословенски простор био је распарчан између окупационих и квислиншких власти. Већи део Македоније припојен је Бугарској, Западна Македонија са Косметом ушла је у састав Велике Албаније, Црна Гора је стављена под италијански патронат, Бачка и Барања окупиране су од стране Мађарске, док је Независна Држава Хрватска обухватила подручје Бановине Хрватске, Босну и Херцеговину и Срем. Делови јадранске обале припали су Италији, а Горењска, Доња Штајерска и словеначки део Корушке прикључени су Трећем рајху. Србија са Банатом нашла се под немачком окупационом управом.1
Терор окупатора, страдање Срба у НДХ и долазак великог броја избеглица из Бачке, Барање, Космета, Македоније и НДХ изазвали су дубоко огорчење српског народа. Током јула 1941. године избио је устанак у Југославији и ослобођен је део територије.2 У настојању да угуши устанак, окупатор је прибегао суровим мерама одмазде: за једног погинулог Немца стрељано је сто Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба.3
У другој половини октобра 1941. године дошло је до масовних стрељања становништва и ђака у Крагујевцу и околини,4 као и до одмазди у Краљеву, Западној Србији и другим деловима Србије.5
У таквим околностима, на иницијативу Црвеног крста Швајцарске, а у сарадњи са Црвеним крстом Србије и Црвеним крстом Немачке, током 1942. године у Швајцарску је на опоравак упућено 453 српске деце, иако је првобитно било планирано 565 деце.6 Трошкове њиховог збрињавања сносио је Црвени крст Швајцарске. О акцији је било обавештено и Посланство Краљевине Југославије у Берну, а њено спровођење било је условљено одобрењем немачких власти.
Због могућности да ова хуманитарна акција буде искоришћена у пропагандне сврхе, било је забрањено јавно извештавање о доласку и опоравку деце. Посланик Краљевине Југославије био је упозорен да се овај гест не сме користити у пропаганди, јер би у супротном немачке власти могле да ускрате дозволу за долазак нових група деце у Швајцарску.
Деца која су упућена у Швајцарску нису смела да буду у контакту са југословенском дијаспором, нити са представницима Краљевине Југославије. О њима су бринуле Швајцаркиње, а у свакој групи налазила се најмање једна особа која је говорила српски језик. И поред забране непосредног контакта, конзулу Јуришићу упућен је захтев да се дискретно распита о стању српске деце.
Шифрованим телеграмом од 12. маја 1942. године југословенска влада у Лондону обавештена је о доласку српске деце у Швајцарску. Због транспортних потешкоћа у Немачкој, долазак деце био је померен за две недеље. Швајцарска је желела да организује посебну железничку композицију којом би деца, преко Италије, стигла у Швајцарску. Особље задужено за бригу о деци било је састављено од Швајцаркиња које су говориле српски језик. И овом приликом наглашено је да се о акцији не сме јавно писати ни у Европи ни у Америци.
Југословенска влада дала је Швајцарској гаранције да акција неће бити јавно објављивана. Посланик Краљевине Југославије у Берну обавестио је 11. јуна 1942. године владу у Лондону да су српска деца стигла у Швајцарску, доставивши при томе и два новинска исечка из циришке штампе. Посланик Јуришић обавестио је владу да је композиција са децом стигла преко Италије, као и да је Швајцарски Црвени крст са захвалношћу примио донацију Краљевске владе у износу од 50.000 франака, уз напомену да ће тај податак остати поверљив. У истом извештају истакнуто је и веома лоше здравствено стање деце.7
Српска деца била су смештена у околини Лугана, у четири групе. Према извештају посланика из Берна, првим транспортом стигло је 453 деце из Србије: 289 дечака и 164 девојчице, узраста између пет и десет година. Деца су била неухрањена, али је њихово опште здравствено стање оцењено као задовољавајуће. По доласку су подвргнута лекарским прегледима; утврђен је један случај трахоме и три случаја туберкулозе, па су оболела деца одмах упућена на лечење. Сва деца добила су нову одећу и веш.
Деца су била распоређена у четири смештајна центра у кантону Тичино, где су хигијенски услови били веома добри. Била су под надзором швајцарских болничарки, а у свакој групи налазила се болничарка која је говорила српски језик. Најчешће су то биле Југословенке удате у Швајцарској, које су се добровољно укључиле у рад. У једном од смештајних центара налазило се и неколико католичких сестара реда Светог крста, које су раније радиле у београдском санаторијуму.
Опхођење према деци било је веома добро, а храна одлична. Деца су проводила време у шетњи и игри, обављала лакше баштованске послове и учила једноставне, забавне вештине. Њихово здравствено стање постепено се поправљало, а у просеку су добила око три килограма на тежини. Забележена су и четири случаја запаљења слепог црева, која су успешно оперисана.
Швајцарски Црвени крст изразио је спремност да током целе године издржава по 500 деце из Србије, с тим да би свако дете у Швајцарској боравило по три месеца. План је био да се приликом повратка прве групе у Београд истом железничком композицијом у Швајцарску упути нови контингент од још 500 деце. У том циљу вођени су преговори са Италијом о слању композиције од швајцарске границе до Београда. Српски Црвени крст био је спремио нову групу деце, а прва смена планирана је за крај августа.
Постојала је и иницијатива Црвеног крста Србије и Црвеног крста Немачке да се, поред редовног контингента, у Швајцарску упути још 500 деце оболеле од туберкулозе. Швајцарски Црвени крст био је резервисан према овој иницијативи, јер би боравак такве деце морао да траје од шест до девет месеци, што би знатно увећало трошкове. Као могуће решење помињан је план да се у следећем контингенту упути 400 здраве и 100 деце оболеле од туберкулозе.
О боравку српске деце писала је и швајцарска штампа.8 Црвени крст Швајцарске апеловао је на грађане да преузму неку врсту покровитељства над децом, тако што би појединци, породице или удружења прихватили да издржавају једно дете. Тим поводом новинар Ед Боти објавио је 7. јула 1942. године апел у једном од најчитанијих листова кантона Нешател.
Иако је постојала намера да се акција настави, долазак нових група српске деце на опоравак у Швајцарску обустављен је крајем 1942. године. Немачке окупационе власти нису навеле разлоге забране, али је акција тиме прекинута.
Швајцарски листови доносили су потресна сведочанства о стању деце по доласку. У једном тексту, објављеном под насловом „Несрећна деца, бедно стање Српчића”, пренети су утисци женевског лекара који је присуствовао њиховом доласку. Он је сведочио да су деца била исцрпљена и запуштена, да им је најпре била потребна лекарска помоћ, купање, нова одећа и пажљива исхрана. Посебно је истакнуто да су деца носила тешке последице ратних страдања, али и да им је у Швајцарској пружена неопходна нега.
Лист који је излазио у Локарну објавио је чланак под насловом „Српска деца, жртве рата”, у којем се наводи да је код деце наступило значајно побољшање физичког стања, али и душевног расположења, јер су се нашла изван ратних страхота, у мирној Швајцарској. О њиховим потребама бринуо је посебан одбор дама под покровитељством локалног Црвеног крста Швајцарске, док је локално становништво даровало одећу, играчке, обућу, књиге, новац и воће.
Ова хуманитарна акција представља значајно сведочанство о страдању српске деце у Другом светском рату, али и о покушајима да им се, у најтежим околностима, обезбеди опоравак и заштита. Архивска грађа о овом догађају открива сложену мрежу дипломатских, хуманитарних и политичких односа, али пре свега чува сећање на децу која су, као жртве рата, у Швајцарској добила прилику за предах, лечење и опоравак.
Архивска грађа
Војноисторијски институт, архив непријатељских јединица.
Литература
Бркић, Станиша, Име и број, Београд-Крагујевац 2020.
Глишић, Венцеслав, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1945, Београд 1970.
Зборник докумената Народно-ослободилачког рата југословенских народа I, Београд 1949.
Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918-1988, druga knjiga, Beograd 1988.
Petranović, Branko, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992.
1 B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, druga knjiga, Beograd 1988, 25-28.
2 B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, 228-243.
3 Зборник докумената Народно-ослободилачког рата југословенских народа I, Београд 1949, 459-460.
4 С. Бркић, Име и број, Београд-Крагујевац 2020, 31-50.
5 В. Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1945, Београд 1970, 52-63.
6 Војноисторијски институт, архива непријатељских јединица.
7 Војноисторијски институт, архива непријатељских јединица.
8 Војноисторијски институт, архив непријатељских јединица.
