Аутор: Радован Јазић, координатор и инструктор за далеководе високог напона, у пензији
Напомена аутора
Овај запис заснован је на личним сећањима аутора на боравак и теренски рад у Дрвару и околини током седамдесетих година 20. века, пре свега 1976. године, када је као радник „Електропреноса Босне и Херцеговине“, погон Бања Лука, учествовао у обиласку, надзору и техничком пријему далековода високог напона.
Рад на далеководу Бихаћ–Дрвар–Грахово–Стрмица
Као радник „Електропреноса Босне и Херцеговине“, погон Бања Лука, службени послови довели су ме 1976. године у Дрвар. Заједно са колегом био сам задужен за обилазак и надзор далековода 110 кВ на релацији Бихаћ–Босански Петровац–Дрвар–Грахово–Стрмица.
На том подручју провели смо четири месеца, пратећи радове „Енергоинвеста“ све до техничког пријема и коначног пуштања мреже у рад.
Посао на далеководима подразумевао је редовне и детаљне прегледе трасе. Четири пута годишње требало је обићи сваки стуб, прегледати његово стање и евидентирати сваки недостатак. Такав посао често је захтевао вишесатно пешачење по тешко приступачном терену, далеко од путева и насеља.
Један од првих прегледа 1976. године водио ме је трасом од Каменице према новоизграђеној трафостаници 110 кв
Дрвар. Пут нас је даље водио према Грахову, са одмором у кафани у месту Питари, а затим преко Каменице према Дугом личком пољу. Терен је био изузетно тежак. Траса је на појединим местима била обрасла густим трњем и драчом, али је сваки стуб морао бити прегледан.
Сећање на „Ћиру“
У сећању ми је остала и ускотрачна железница и воз који је народ називао „Ћиро“. Годину дана раније, током једног боравка на овом подручју, имао сам прилику да га још затекнем и да се њиме накратко провозам.
Када сам се 1976. године поново вратио у Дрвар, железнички саобраћај на тој прузи већ је био укинут. За мене је та промена представљала један од првих видљивих знакова нестајања старог начина живота и саобраћаја у том крају.
Сусрет у Каменици
Током једног нарочито напорног обиласка, по великој летњој врућини, сетио сам се да у Каменици живи мајка народне хероине Марије Бурсаћ.
Одлучио сам да је посетим.
Код ње сам провео приближно сат времена. Попили смо кафу и разговарали о Марији. За мене је тај сусрет био посебан управо зато што сам о једној личности, коју сам до тада познавао из књига и јавног сећања, слушао непосредно од њене мајке.
После тог разговора наставио сам обилазак трасе. Након још неколико сати пробијања кроз тежак терен стигао сам до трафостанице, где нас је чекао наш пословођа Лазо, данас покојни.
Дрвар из времена теренског рада
У наредним годинама често смо се враћали у Дрвар због редовних прегледа далековода. Током тих службених боравака често смо ноћивали у граду, па смо слободно време користили да упознамо Дрвар и његову околину.
Титову пећину посетио сам много пута. Остале су ми у сећању и слике раног јутра испред хотела, људи који су долазили из околних села, као и жене које су продавале домаћу дрварску ракију.
Природа околног подручја оставила је посебан утисак на мене. Обилазили смо околна села и слапове, а нарочито памтим Мартин Брод, мотел, рибњак и његове водопаде.
Памћење тог краја за мене није везано само за посао. Памтим и вечери проведене уз Унац, риболов и касне повратке у хотел после дугог дана на терену.
Уместо закључка
Дрвар из мојих сећања није само место једног службеног задатка. То је слика једног времена, начина рада и живота који данас у великој мери више не постоје.
Далеководи, теренски рад, ускотрачни „Ћиро“, сусрети са људима, Дрвар, Каменица, Унац и Мартин Брод остали су трајни део мојих сећања на седамдесете године 20. века.
Digital StillCamera 
