Милан Кољанин (прир.), Усташка зверства: Зборник докумената (1941–1942), Нови Сад: Архив Војводине, Епархија Бачка; Бањалука: Архив Републике Српске, стр. 627.

Тешко је замислити историју холокауста без жртава с простора НДХ-зије. Нажалост, дуго времена овом сегменту светске историје није из партијских разлога посвећена дужна пажња. Као последица тога, истраживања су остала непотпуна, а резултати ограничени. Настала празнина у знању је отворила простор за бројне спекулације, па чак негације у вези са бројем жртава НДХ-зије. Међутим, последњих неколико година приметан је пораст интересовања за дотичну тему, нарочито у Републици Српској, на чијој територији су још у живом сећању трагични догађаји 40-их година прошлога већа. Међутим, достојну пажњу и публицитет јој је дао и Архив Војводине из Новога Сада. Опсег делатности ове установе је под директором др Небојшом Кузмановићем знатно проширена. Архив је прарастао покрајинске оквире и постао меморијални центар за све српске жртве у Другом светском рату, без обзира на простор. Ступио је у директну сарадњу са бројним меморијалним установама у земљи, али и иностранству, нарочито у Израелу. Резултат ових активности је знатно повећана медијска заступљеност Архива Војводине у земљи и у региону какву он није забележио можда од 1990. када је био у центру пажње због-300 годишњице сеобе Срба, једне од централних и заједничких тема за све Србе. Уједно је и увишестручио издавачку делатност са незнатних до незапамћених размера.

Један од плодова богатог издаваштва Архива Војводине је управо горе цитирани зборник документи. У питању је публикована грађа из личног фонда Славка Одића (1915-2005), који је у регистру фондова и збирки Архива Војводине заведен под редним бројем 562. Многоодликовани учесник Народноослободилачке борбе и послератни партијски функционер (руководилац Управе државне безбедности, генерални конзул у Торонту, начелник у Државном секретаријату иностраних послова, спољни сарадник Института за савремену историју у Београду) Одић је имао приступ многим поверљивим фондовима, укључујући фонд немачког Заповедника Полиције безбедности и Службе безбедности у окупираној Србији (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienst, BdS), који баца светлост на досада недокументоване усташке злочине над Србима и осталим народима с простора Босне, Херцеговине и Срема и отвара могућност укључености неких високих личности хрватског друштва (Алојзије Степинац) у холокауст. Посветивши живот разоткривању пуне слике о холокаусту у НДХ-зији, дошао је до бројних фасцинантних открића које није стигао објавити. Срећом, године уложене у истраживање и припремање грађње нису пропале узалуд. Одић је оставио иза себе богату заоставштину, коју чине бројни рукописи, преписи, па и изворни документи о злочинима НДХ-зије над Србима и осталим народима.

Део Одићеве заоставштине откупио је Архив Војводине 2008. Међутим, откупљена грађа је дуго времена лежала у архивском депоу. Несређан и практино занемарена, претила јој је судбина многих фондова – заборав. У архивски фонд је формирана скоро деценију касније, тј. 2017. на велики подстицај новог директора, који је у њој препознао велики историографски значај и перспективу. Заиста, није требало да прође много времена да се прелименарне процене покажу тачним. Пажњу медија су привукли докумени, који бацају светлост на многе до тада непознате аспекте историје Другог светског рата на простору Босне, Херцеговине, Хрватске и Срема. Чак и они медији који нису раније поклањали нарочиту пажњу историјским темама препознали су историјски али актуелни значај ревалоризоване грађе. На крају крајева, страдање Срба под НДХ-зијом спада у оне сегменте историје, који су трајно уткани у колективну националну свест и као такви представљају такорећи додирне тачке, заједничке теме готово свих представника српске нације, без обзира на старост, пол и образовање. Архив Војводине је оправдао своју медијску заступљеност. Није прошло много времена од његове појаве на малим и великим екранима и нова збирка докумената је угледала светлост дана.

Горе споменута публикација је настала као заједники подухват трију установа: Архива Војводине, Епархије Бачке и Архива Републике Српске. Приређивача је добила у личности историчара Милани Кољанина, који је уосталом највише дорастао том послу, јер важи за једног од најбољих и светски признатих познавалаца холокауста у Србији. У свом кратком али исцрпном предговору (стр. 11-38) Кољанин описује у општим цртама историјску позадину, која претходи докумената из Одићевог фонда: нови нацистички европски поредак, усташка политика уништења Срба, масовни устанак Срба у лето и јесен 1941. у усташкој држави и на немачком окупационом подручју у Србији (његово покретање и ток), усташко-немачка одмазда 1941. и 1942. Као илустративне моменте издваја идеју загребачког надбискупа Алојзија Степинца да се на место Срба, које би усташе прогнале из НДХ-зије, населе Словенци, које су нацистичке власти хтеле да иселе из немачке окупационе зоне у Словенији, одмазду усташких и муслиманских јединица над српским цивилним становништвом након првог слома устаничког покрета у истоћној Босни почетком 1942. (Црна легија, Хаџиефендићева легија). Уједно даје најважније напомене о документима (провенијенција, количина и избор, језик и правопис, омашке и грешке и др.). Објашњава како су документи настали. Већ крајем лета 1941. Немци су отказали безрезервну подршку НДХ. То се најбоље огледало у стварању Недићеве Србије. Један од разлога за промену политике немачке према НДХ-зији су злочини над Србима. Немци су их рано уочили и подробније их пратили преко својих обавештајних агенција: Војне обавештајне службе у Србији (Abwehr), Оперативне команде полиције у Загребу, испоставе Оперативне групе полиције (EG Sipo-SD), касније испоставе Заповедника полиције у Београду итд. Извештаји ових агенција су завршавали у централама служби у Берлину: шефу Абвера, Врховној команди оружаних снага (Oberkommando der Wehrmacht), седишту немачке полиције у Берлину (RSHA). На крају предговора приређивач подвлачи актуелни и историјски значај докумената објављених у зборнику.

Након речи приређивача, следи поглавље „Кратки садржај докумената“ (стр. 41-61), које уводи читаоца у централни део књиге – документе, доносећи њихов сумаран садржај. Реч је о укупно 165 докумената, које обухватају преко 400 страница (53-500). Проналажење докумената знатно олакшава именски регистар на крају књиге. Књига такође садржи и попис скраћеница, извора и литературе, библиографских јединица приређивача и фотодокументациони материјал (такође део Одићевог фонда) с пропратном студијом приређивача (503-519). Приређивач је ради лакшег сналажења сврстао фотографије (на броју 70) у три хронолошко-тематске целине: Гудовац и Сисак, источна Босна у априлу 1942. и ослобођење из усташког логора. Напомене ради, међу најпотресније спадају слике прве целине, које доносе приказе до непрепознатљивости унакажених телеса жртава.

На први поглед ограниченог просторног и временског распона, зборник докумената Усташка зверства (1941–1942) заправо представља више од тога. Још у радној верзији произвео је одјек. А сада, у финалном издању, с критичким апаратом Милана Кољанина, пласира себи место у светској историографији. Културолошки гледано, он остаје забележен као трајан допринос често наглашаване а у пракси недоследно испуњаване универзалне људске дужности сећању на жртве холокауста. Историографски гледано, он вишеструко оснажује неретко оспоравани наратив о страдању Срба у НДХ-зији и отвара бројна питања у вези са појединостима описаних злочина. На крају остаје нада да ће се и у будућности открити још оваквих фактографски богатих збирки докумената.

Владимир Нимчевић,
априла 2021,
У Новом Саду, Хостел Passanger

Погледајте Усташка зверства (1941–1942) – Online публикацију на сајту Архива Војводине.