АУТОР:  Џејсон Мек Карти (Jason Mac Carthy)

Келска књига jе настала око 8. века као осветљени рукопис четири јеванђеља хришћанског Новог завета, тренутно смештен на Тринити Kоллеџу, у Даблину. Ово дело је најпознатији од средњовековних осветљених рукописа по замршености, детаљима и величанствености илустрација. Сматра се да је књига настала као изложбени пример за олтар, а не за свакодневну употребу, јер је очигледно више пажње посвећено уметничком делу него тексту.

Лепота слова, портрети еванђелиста и друге слике, често уоквирене сложеним келтским мотивима чворова, писци су хвалили кроз векове. Учењак Томас Кахил примећује да је још у дванаестом веку Гералдус Цамбренсис био приморан да закључи да је Келска књига „дело анђела, а не човека” захваљујући својим величанственим илустрацијама и у данашње време, слова која илуструју Христов монограм на својој страници сматрају се „више [живих] присутности него слова” због своје лепоте. За разлику од других осветљених рукописа, где је текст писан, а илустрације и осветљење додати накнадно, креатори Келсове књиге усредсредили су се на утисак који ће дело имати визуелно, па је уметничко дело било фокус дела.

Порекло и сврха

Књигу Келса произвели су монаси из реда Св. Колумбе из Ионе у Шкотској, али оспорава се где је тачно настала. Теорије у вези са композицијом крећу се од њеног стварања на острву Иона до Келса у Ирској, па све до Линдисфарнеа у Британији. Највероватније је створена, бар делимично, у Јони, а затим донета у Келс да би се заштитила од викиншких пљачкаша који су први пут ударили Иону 795. н. е., убрзо након њихове рације на приоритет Линдисфарне у Британији.

Препад Викинга 806. убио је 68 монаха у Јони и довео до тога да су преживели напустили опатију у корист другог или њиховог наређења у Келсу. Вероватно је да је Келска књига путовала са њима у то време и можда је завршена у Ирској. Често понављана тврдња да је направљена или да је први пут била у власништву Св. Колумбе (521–597) није одржива јер је књига настала најраније 800. године, али нема сумње да су је произвели каснији чланови његовог реда.

Дело се обично сматра највећим осветљеним рукописом било које ере због лепоте уметничког дела и то је, несумњиво, повезано са сврхом за коју је направљено. Научници су закључили да је књига створена за употребу током прославе мисе, али највероватније није прочитана толико колико је показано скупштини.

Ова теорија поткрепљена је чињеницом да је текст често непажљиво написан, садржи бројне грешке и на моменте илустрацијама на страници сигурно изгледа накнадно. Свештеници који би користили књигу највероватније су већ запамтили библијске одељке и тако би их рецитовали држећи књигу, без потребе да читају из текста.

Учењак Kристофер де Хамел примећује како су у данашње време „књиге врло видљиве у црквама”, али да у средњем веку то не би био случај. Де Хамел описује грубе обрисе средњовековне црквене службе: Није било клупа (људи су обично стајали или седели на поду), а вероватно не би било ни књига на видику. Свештеник је мису читао на латинском из рукописа постављеног на олтар, а хор је скандирао свој део дневне канцеларије из само њима видљивог свеска. Није се очекивало да се чланови скупштине придруже певању; неки су можда донели своје Књиге сати како би се олакшали у одговарајућем расположењу, али службе су обављали свештеници.

Сматра се да је Књига Келса рукопис на олтару који је можда прво коришћен у службама на Јони, а затим је сигурно био у опатији Келс. Илустрације и осветљење јарких боја учинили би га изузетно импресивним делом за скупштину, додајући визуелни нагласак речима које је свештеник рецитовао док је био показиван народу; много на начин на који би данас неко дете читао сликовницу.

Изглед и садржај

Књига је димензија 33 х 25 цм и направљена је од страница од велума украшених сликаним сликама које прате латинични текст исписан оточним писмом у разним бојама мастила. Садржи комплетна јеванђеља по Матеју, Марку и Луки и део Јована, као и индексе и унакрсне референце, резимее и коментаре. Првобитно је био везан покривачем од злата и драгуља који је изгубљен када је рукопис украден из опатије 1007. године н. е. Украшени увез, предњи и задњи, откинули су лопови, што је такође резултирало губитком неких фолија на оба краја, а то је могло бити и када је изгубљен други део Јеванђеља по Јовану.

Такође је могуће да Јован можда никада није у потпуности копиран. Постоје докази да је Келска књига недовршени рукопис. На пример, постоје празне странице и неке илустрације које недостају; мада су оне можда изгубљене, а не никада довршене. Посао су обавила три одвојена анонимна писара која су данас идентификована само као Рука А, Рука Б и Рука Ц. Уобичајено је било да је више писара радило на рукопису – чак и на само једној страници књиге – да лекторише и исправи туђе грешке или да осветли текст који је већ копиран.

Стварање

Монаси су израђивали осветљене рукописе између 5. и 13. века. После 13. века, појавили су се професионалне књиговође које су задовољиле све већу потражњу за књижевним делима. Био је то природни изданак монашког живота да монаси треба да буду први преписивачи и ствараоци књига. Сваки манастир је морао да има библиотеку како су то налагала правила Светог Бенедикта из 6. века. Иако је јасно да су неки монаси на ова места стизали са сопственим књигама, подједнако је очигледно да су многи други позајмљени од других места и копирани.

Монаси који су радили на књигама били су познати као „скрипторе” и радили су у собама званим скрипторијуми. Скрипторијум је био дугачка соба, осветљена само светлошћу са прозора, са дрвеним столицама и столовима за писање. Монах би седео погрбљен над овим столовима, који су били нагнути нагоре да држе странице рукописа, дан за даном да заврше неко дело. Свеће или уљанице нису смеле да се држе у скрипторијуму да би се одржала сигурност рукописа, јер је ватра била очигледна и значајна претња.

Монаси су били укључени у сваки аспект књиговештва, од узгоја животиња чија би се кожа користила за странице, до обраде те коже у vellum, па све до готовог производа. Једном када би се обрадио vellum, монах би започео сечењем чаршафа у величину. Ова пракса би дефинисала облик књига од тог доба до данас; књиге су дуже него што су широке јер су монасима биле потребне више странице за рад.

Једном када би се припремио лист са vellumom, преко њега би се повлачиле линије које би служиле као правила за текст и празне просторе који остају отворени на боковима и ободима за илустрације. Текст је прво написао црним мастилом између ових владајућих редова један монах, а затим ће га дати другом на лектуру. Овај други монах би затим додавао наслове плавим или црвеним мастилом, а затим би прослеђивао страницу осветљивачу који би додавао слике, боју и сребрно или златно осветљење. Монаси су писали пером од пера и куваним гвожђем, кором дрвећа и орасима да би направили црно мастило; друге боје мастила произведене су млевењем и кључањем различитих природних хемикалија и биљака.

Историја

Иако је јасно како је рукопис вероватно направљен, никада није постигнут консензус о томе где је настао. Кристофер де Хамел пише: Келска књига је проблем. Ниједна студија рукописа то не може искључити, толико jе важна. Његова декорација је изузетно раскошна, а маштовити квалитет израде је сасвим изузетан. Вероватно је ову књигу Гиралдус Цамбренсис, око 1185., назвао „делом анђела, а не човека”. Али у општој историји средњовековне производње књига, Келска књига има неугодан положај, јер се о њеном пореклу или датуму зна врло мало.

Како год то могло бити, већина научника слаже се око ирског порекла за то дело, а како су монаси Ионе пореклом из Ирске, ирски утицај се сматра најистакнутијим. Књига Дуров (650–700), која је сигурно створена у Ирској и претходи Књизи Келса више од века, показује многе исте технике и стилске изборе.

Томас Кахил примећује како су ирски монаси комбиновали слова римске абецеде са сопственим Огамовим писмом и како год их је машта наслонила да произведу почетна велика слова на страници, наслове и границе које уоквирују минијатуре. Где год је Келска књига започета или завршена, ирски додир је непогрешив током целог дела. Као што је напоменуто, највероватније је у Келс стигао из Ионе 806, после најгоре рације Викинга на острву, а познато је да је украден 1007. када је изгубљен његов покривач; сам текст је пронађен одбачен. Сматра се да је највероватније иста књига Гиралдус Цамбренсис којој су се толико дивили на Килдареу у 12. веку, али, ако је у праву у вези са овом локацијом, то је било у опатији Келс у истом веку када су написане земљишне повеље које се односе на опатију на неким страницама. Остао је у опатији до 17. века, када је Оливер Кромвел напао Ирску (1649–1643) и стационирао део својих снага у Келсу; у то време је рукопис донет на чување у Даблин. Дошао је у руке бискупа Хенри Џонеса (1605–1682), бившег студента Тринити Колеџеа, и Џонес га је поклонио библиотеци колеџа 1661. заједно са Дурововом књигом. Од тада је рукопис смештен у библиотеци Тринити Колеџеа. Књига је 1953. настала у четири одвојена тома како би се сачувала. Два од ових томова су стално изложена на Тринити Колеџе; један приказује страницу текста, а други страницу илустрације.